Virus

Izrekao je to ne trepnuvši. Posle svih tih godina, lagano nogu pred nogu, duž zemunskog parka. Pokazala mu je Lafontenov spomenik. Iako stari Zemunac nije znao tu priču. U doba karantina krajem prošlog, ma šta prošlog, pretprošlog veka slavni pesnik zaustavio se sa svom svojom svitom u karantinu. Uvek je hladni Zapad štitio svoje ljude od čudnog i čulnog Istoka. Zemun je bio predvorje Raja ili Pakla, kako kome. Začudjeni Zemunci videvšu svu tu silu sobara, slugu, kuvara, konjušara koji su pratili slavnog pesnika pomisliše da je u njihovom gradu princ. I u znak zahvalnosti podigoše mu spomenik.
Priča mu to sa osmehom na usnama.
- E moj profesore, koji si ti luzer kad nemaš ni spomenik u parku.
- A koja si ti književnica kad nemaš bar svoju klupu na keju. Pod platanima.
Smejali su se i zadirkivali jedno drugo.
Nikada ranije nisu šetali tim parkom. . Nikada ranije nije imala svoje papuče u njegovom stanu. Nikada pre nije je pratio do lifta. Da ne vide komšije. Koje ga se odavno i ne sećaju, ali eto, ipak, da ne vide. Sad bi voleo da je svi vide.
Nikada ranije je nije voleo javno. Šetali su ruku pod ruku, ovog puta ne krijući se. Od ljudi, dece, mačaka i sebe.
Čovek sa Zapada i dama sa Istoka.
- I? Šta si hteo da mi kažeš?
- Sada bih malo da budem sobar i sluga i kuvar i vozač. A ti princeza.
- ?!?
- Mi smo naš karantin odradili. Nema te vakcine koja će me sprečiti da se zarazim.
- Kako to, pobogu? Pa pazimo se onoliko.
- To je virus od kojeg nema leka. Virus ljubavi. Ja neću samo u tvoj krevet, ja hoću u tvoj život.