Visoko obrazovanje
Naterala je sebe da, najzad, podigne čupavu glavu i pogleda kroz prozor. Ah, ne, sneg! A, tek je počela zima… Dobro, hajde sada Anči, skoči na svoje lepe, duge noge i prošetaj do šporeta, uključi ringlu, stavi džezvu i učini da se kafa sama skuva. Ipak, ne, devojka ponovo zaroni pod jorgan: samo još koji minut baškarenja po toplom krevetu i ustaće…sutra…tako je hladno u stanu, ne ustaje joj se.
Počela je da razmišlja šta sve treba tog dana da uradi kada je začula zvono. Proguta knedlu. Setila se, gazda dolazi po novac! Koji novac? Nema novca, njeni nisu mogli da joj daju, nije uspela da proda ni jedan komad nakita, svog originalnog, umetničkog rada, nema od koga više da pozajmljuje, a sve što je imala ostavila je na fakultetu, ah, samo još jedna godina visokog obrazovanja! Din-dong, din-dong, din-dong! Bio je uporan gazda!
Devojka otvori vrata.
“Slušaj ti, mala, nemoj da se svađamo ti i ja!”, krenu on sa vrata, ulazeći u stan pobeleo od snega.
“Rečeno je prvog plaćanje ! Neću neprijatnosti!”
“Ni ja neću neprijatnosti…”, reče tiho devojka,”ali, nemam…nemam sada, molim Vas, sačekajte neki dan, stvarno Vam kažem, par dana…”, još tiše zavapi ona.
Čovek pocrvene videvši je u majici, golih nogu. Okrenu nevešto glavu u stranu.
“Ana, mi se poznajemo tri godine…dete, draga si mi i stvarno ne bih insistirao da me moja Rada ne pritiska. Znaš kakve su žene! Hoće novac, nju ne interesuje tvoja situacija. Čula se sa tvojom majkom i isvađale su se na mrtvo ime, jer joj je rekla da nemate sada novca za stan…stvarno mi je žao! Pa, nije to puno novca, ali ja tebe razumem, nije ti lako, ali šta ja da radim, ne smem joj na oči…”
“I ja Vas razumem, samo Vas molim za dva-tri dana! Da li možete Vašu Radu za toliko da zamolite? Evo, kunem Vam se…”I poče devojka da se krsti.
“Nemoj dete…”bi mu neprijatno, ali i žao,”pa, dobro, ubediću je za toliko…šta ću! Dakle, dolazim prekosutra”
“Dobro, dogovoreno! Vi ste divni! Mnogo Vam hvala!” I poljubi i onako zbunjenog čoveka u obraz. Lepo se videlo da se i preostali sneg na njemu od miline otopio…
Ostala je sama. Mozak joj je radio kao švajcarski sat. “Dakle,” reče ona sebi, “sve si prošla Anči, još malo pa završavaš fakultet. Da se vraćaš na selo kod roditelja, nećeš! “Precrta na papiru jednu stavku. Srknu kafu, uvuče par puta dim iz cigarete i nastavi:”Platila si sama i uz pomoć roditelja…”pa, povuče nekoliko puta crte ispod reči, “pomoć roditelja” i glasno nastavi monolog”, nećeš mico sada odustati!” Oči joj se napuniše suzama. Zbog dima, verovatno.
“Tetka Neca-nema, Miša-nema, Staša i Slavica takođe nemaju sada novca…koga bih još mogla da zamolim?” Precrtavala je sve navedene opcije zagledana u prozor snežne stvarnosti, po prvi put svesna svoje nemoći. Uzela je mobilni i počela da prelistava imena. Nikoga nije mogla da nazove. “Ovome već dugujem, ok drug mi je, sačekaće me, uf, Nataša nikako, Stefan, koji Stefan?” Sad već nervozno poče da gasi cigaretu.
“Šta je ovo?”Upadaj, ne pitaj, uživaj”? Ah!”pokri usta rukom. Pokrenuo joj se ceo film u glavi. Sa drugaricom je pre nekoliko meseci bila na nekom splavu. Prišao im je neki ljigavac i rekao im je da su zgodne i da bi mogle lako da zarade novac ako rade za njega. Da bi se od njega otkačile, pristala je da uzme njegov broj, a kada je rekao kako mu se klub zove, obe su se smejale celo veče, čuj”Upadaj, ne pitaj, uživaj”, da li postoji gluplji naziv za klub! Setila se njegovih reči, dok su se onako pijane šalile na njegov račun, a on viknuo sa ukočenim osmehom na licu:”Samo se vas dve smejte, ali da znate za dve noći dok se uvijate oko onih šipki možete da zaradite za stanarinu! Znam ja takve…visoko obrazovane…vidimo se mačke!”
Devojka zabaci glavu brišući rukom suze. Baš ne voli sneg, a on tako uporno pada.
“Halo! Da li je to klub?”
“Striptiz klub “Upadaj, ne pitaj, uživaj”, izvolite!”
“Molim Vas Kostu, da, gazdu!”Dobila ga je brzo i predstavila mu se.
“Daaaaa, reci šećeru, a, zima?! Dođi, dogovorićemo se!”