Vitezovi, moguli i „dobre usluge“

Konačno je došlo i mojih pet minuta – razmišljao je Plinije, posmatrajući društvance koje se tog jutra sjatilo u njegovom kabinetu. Za ovalnim stolom boje trule višnje, gledajući s leva nadesno, sedeli su dvojica državnih sekretara, načelnik poreske uprave, direktor policije, pomoćnik direktora carine, javni tužilac, stečajni upravnik, sudski izvršitelj, javni beležnik i dvojica narodnih poslanika. Sve ljudi od poverenja i partijske podobnosti; kao takvi, umeće da cene moju naklonost – pomislio je pre nego što će se obratiti prisutnima.

Kod nas je inače odavno ustanovljen običaj, štaviše neka vrsta obaveze, da se napravi dernek za prijatelje i bližu i dalju rodbinu, ukoliko se nekome posreći da bude postavljen na kakvu istaknutu javnu ili državnu funkciju. Bila bi velika bruka ako bi se neko usudio da to, uz trubače i prangijanje do zore, ne proslavi sa svojtom. Takvog baksuza bi se i rođeni otac odrekao; a veća uvreda se ne može zamisliti nego da te neko iz familije izbriše sa spiska zvanica. To bi se do groba pamtilo. Na samom kraju svečanosti, slavljenik bi imao neprijatnu dužnost da gostima uljudno saopšti kako nije red da ga potežu za rukav baš za svaku sitnicu, naročito ne u vezi školovanja dece, zaposlenja, brisanja poreskog duga, odlaganja zatvorske kazne i sličnih stvari. Ne treba brkati babe i žabe, služba je služba, a familija familija; kao društvo, nepotizmu smo jednom zasvagda rekli: „Ne!“, i zato smo ovako daleko dogurali.

Izbor u Plinijev komitet bila je velika čast, pa, naravno, dernek tim povodom nije izostao ni kod jednog od gorepomenutih. Ali, kako je reč o funkciji egzekutivne prirode, sve jedan rođak se iskreno obradovao nenadanom, ali zasluženom unapređenju svog bližnjeg, pa je trčećim korakom došao na čestitanje. Pri tom, niti jedan nije propustio priliku da slavljeniku tutne u džep cedulju sa bar tri imena onih za koje pouzdano znaju da su omastili brk novcem poreskih obveznika i razvlačeći državnu imovinu.

– Gospodo, kao predsedavajući, imam čast i dužnost da vas obavestim kako je na adresu Komiteta već pristiglo par desetina hiljada anonimnih dojava koje bi temeljno trebalo pregledati, jer bi se tu moglo naći i štogod zanimljivo i nama, vitezovima antikorupcije, od koristi.

– Nije moguće?!... – uzvici iznenađenja ispunili su prostoriju.

– Bogami jeste. Takav smo narod. No, pustimo sad to, pređimo na stvar.

– Pređimo. – rekoše komitetlije.  

– Pretpostavljam da ste svi proučili dostavljene spise, zato predlažem da ne idemo odavde dok ne utvrdimo makar okvirni spisak mogula koji su se nezakonito obogatili trgujući s državom, a oni će nas onda dovesti do mangupa u našim redovima koji su im to omogućili.

Nije trebalo dvaput da keže. Svi su već imali neki svoj unapred pripremljen spisak i ozarena lica čekali da saopšte imena, koja će sekretarica potom revnosno uneti u zapisnik. Nije izostao, naravno, ni Plinijev spisak. 

Zapravo, nije se ni radilo o njegovom već o Darijevom spisku. Pedantno sastavljenom, tako da nije izostavljen niti jedan od njegovih rivala iz raznih biznisa kojim se bavio. Plinije se nije mnogo dvoumio, osim što je precrtao dvojicu sa kojima je svojevremeno, dok još nije uzletao ovako visoko, lepo sarađivao. Ostalima neka je Bog u pomoć. Barem za polovinu, budući da mu nisu bili nepoznati, bio je siguran da će prikupiti dovoljno dokaza da ih izvede pred sud, i onda će moći mirno da spava. Niko neće moći da mu prigovori kako njegov komitet nije opravdao očekivanja, i kako zbog njegove nesposobnosti možemo da se pozdravimo sa obećanim ključevima evropskog berićeta.

Prevejani lisac je to. Dobro je znao kako ništa ne može tako slatko da zagreje srce našem čoveku kao kad ovaj vidi nekog moćnika da je ljosnuo u prašinu. I kako mu sad isti oni s kojima je koliko do juče čerupao državnu blagajnu, sa naslovnica tabloida zabijaju nož u leđa.

Ali, budući da nije vidovit, nije mogao ni da nasluti šta se vrzma po glavama Darijevih konkurenata. Zbog novonastale situacije, oni nisu mogli oka da sklope. Takvu priliku koja se „plinijevcima“ ukazala, ni oni ne bi propustili da su, kojim slučajem, na njihovom mestu – onda bi ovi drugi morali da beru kožu na šiljak. Dakako, ne kažu zli jezici zabadava kako je gloženje naš modus vivendi, naš način opstanka.

Tih dana, nekolicina vidno uzrujanih mogula, zakucalo je na vrata Marijine redakcije. Svejedan čvrsto rešen da dâ svoj doprinos opštem dobru i napretku, tako što će pred TV kamerama, reći sve što zna o Darijevim i Plinijevim prljavim radnjima na štetu naroda i države.

Marija nije mogla da veruje šta se dešava – ponudili su joj svoje „dobre usluge“ oni koji su je koliko do juče najviše kudili!? A upravo joj je to nedostajalo da stavi tačku na emisiju koji će, verovala je, konačno doći glave Dariju i Pliniju, i raspršiti sve magle oko onih njihovih „Nojevih barki“. 

– To sam čekala! – govorila je euforično, pobednički. – A kad sklopim sve kockice, vodim te na jedno mesto – obećala je Robertu.

– A gde to? – pitao ju je.

– Videćeš. – šeretski se osmehnula i uštinula ga za obraz. 

Ni najmanje ne pridavajući značaja učestalim pretnjama koje su joj stizale anonimno, na adresu redakcije, ili upućivane javno, preko društvenih mreža. Bila je ubeđena kako iza tih pretnji ne stoji ništa ozbiljno, već je reč o akciji nekolicine prokurčenih vođa navijačkih grupa koji hoće da se pokažu pred svojim sledbenicima. Još se nije bila stišala bura oko onog njenog raskrinkavanja „pičvajz-mafije“.

Pretnje su kod nas postale stvar folklora – tešila se. 

A kad god bi se, obično na Roberto insistiranje, poveo razgovor o tome, rekla bi:

– Jebeš novinara koji bar triput nije dobio batine!

Svaki put ostavljajući Roberta u nedoumici da li se šali, ili to misli ozbiljno.

Odlomak iz romana “Nojeva barka”