Vodenica (deseti deo)

Posle Svetislavovog odlaska, drugari su prionuli na rad želeći da posao oko raščišćavanja polako privode kraju. Čak i pauzu za ručak nisu hteli da dugo provedu. Još je bio dan, veče je tek nagoveštavalo svoj dolazak, kad je Radovan uzviknuo:

-Ljudi! Gotovo je. Uspeli smo danas da sve završimo.

-Jesi li siguran? Mada i ja mislim da je to - to!- reče Jovan, koji se pojavio ispod kućice.

-Da. Čedo, Milutine! Hajde da malo sednemo, pa ćemo posle pokupiti alat. Red je i da zalijemo ovaj vredan trud.- pozva Radovan svoje drugare i oni dođoše do njih dvojice.

-Počupali smo ti sve što ti je divlje raslo okolo…povadili smo... -poče Milutin.

-Ma u redu je. Ne znam šta bih bez vas trojice…meni bi trebalo puno više vremena da to sve sam uradim. Sedite.- reče mu Radovan.

-Nego, ti reče da imaš nešto da nam ispričaš, vezano za tvog oca i čika Svete. - reče Jovan.

-Sad ću vam ispričati. Zasada, još uvek nemojte nikom pričati, ni roditeljima. Treba mi vaša pomoć..za ovo ću vam se debelo odužiti.- reče Radovan i ispriča im očevu priču, o ćupovima, pećini i na kraju, o starom javoru.

-Znate li gde bi trebao biti? Otac mi je rekao da idem potokom nizvodno i da, kad dođem do neke stene u obliku Meseca,  popnem se uzbrdo…i da bi tu trebalo u okolini da ga pronađem. -reče Radovan.

-Znamo. Nije daleko odavde, ali šta treba mi da ti pomognemo?- upita Čedomir.

-Nađite mi neko dobro mesto, da ga prenesemo. Sumnjam da i Svetislav zna za njega, pa jedno vreme mora ostati skriveno, ali negde na nekom drugom mestu. Saznao je za to, od te njegove žene koja je volela mog oca, ali sreća, nije znala gde je i to ga je izjedalo svih ovih godina. E, tu vi uskačete. Sklonićemo ga, nastavićemo svoje živote dalje i kad dođe vreme podelićemo na ravne časti…uostalom, Jovane, tebi će najviše trebati, pošto hoćeš da se ženiš, zar ne?

-Zavrtela mu je pamet, Lenka. Inače, to je ćerka čika Tihomira...lepotica je Radovane.- ubaci se Čedomir.

-Volimo se još od malih nogu. Kako smo rasli, ta ljubav je sve jača. Sve pokušavam da skupim pare da napravim nama kuću…-započe Jovan.

-Sad ćeš imati. Strpi se jedno vreme i dobićeš svoj deo.

-A,ti, Radovane? Šta ćeš ti kad uzmeš svoj deo? Hoćeš i dalje biti vodeničar?

-Prvo ću da se vratim u Loznički kraj. Moram da sredim grobove svojih roditelja…onda ću videti. Možda se i vratim, iovako nemam gde, a vi ste svi ovde divni prema meni.

-Pogotovu Sreten! - dobaci Milutin, našta se sva četvorica glasno nasmejaše.

Posle odlaska iz vodenice, Svetislav je stigao svojoj kući i pri ulasku odmah sa vrata je pozvao svoju ženu:

-Miljana!

-Kaži Svetislave, čujem te. Ne moraš da toliko vičeš.- reče ona, izlazeći iz sobe.

-Sedi ovde, moram ponovo nešto da te pitam.-reče on, izvlačeći stolicu od trpezarijskog stola.

-Reci, šta si hteo?

-Hajde sad ponovo da mi ispričaš sve šta ti je onaj rekao, o onim ćupovima. Probaj da se setiš, možda si nešto zaboravila.

-Sve sam ti rekla davno. Nije mi puno rekao, samo da ih je pronašao u nekoj pećini i preneo ih na drugo mesto. Posle toga si ga ti onako grubo oterao. Šta si se sad ponovo njih setio?- upita ga ona. Svetislav je gledao pravo u oči, pokušavajući ko zna koji put da proceni da li ga laže.

-Ne moraš ti da mene ispituješ, hajde gubi se u sobu. -prodera se on na nju. Dok je Miljana odlazila, Svetislav je razmišljao da li je Anđelko ispričao sinu i za to i da li je momak, u stvari, zbog toga najpre došao ovamo...saznaće on to.

-Sretene!!

-nastaviće se-