Vreme

Dakle, između Anđele i mene stvar je postala ozbiljna. Vraški ozbiljna!  I to tako brzo? Takoreći preko noći? Premda ona to ne bi priznala taman vagon biblija da joj poklonite. Zašto bi priznala, na kraju krajeva, sve što se dešava između nas, dešava se u tajnosti. Šta se koga tiče šta nas dvoje radimo petkom popodne u njenoj sobi. Možda čitamo psalme?

Za mene mladog i neiskusnog, bilo je to stvarno jedno ludo vreme, hamletovski ludo, moglo bi se reći. Vreme nedosanjanih snova i mutnih predstava o tome šta je uspeh a šta Pirova pobeda. Vreme košmara i bunila. Ali i vreme preispitivanja.

Odigrati ulugu, koju mi je Anđela namenila, do kraja ili ne? Biti savršeni pajac u njenim zagonetnim rukama, ili svojevoljno biti prognan iz njenog života? Šta je od to dvoje bolje za mene, to pitanje postalo je srž moje stvarnosti, moje biti ili ne biti? Moja kob ili blagoslov? Biti raspet između ushićenja i opčinjenosti njom i ponora nagomilanih želja i straha od tragične udaljenosti nas dvoje kao dva ljudska bića, koja valjda postoje jedno za drugo i izvan onog, strogim pravilima omeđenog njenog, ja tebi, ti meni! Gledanja sebe raspetog između njenih goluždravih nogu i sisa i moje evidentne ništavnosti u njenim očima.

Onda vreme danonoćnog masturbiranja sa uvek istim vrhuncem u grčevitoj ekstazi njenog pohotljivog međunožja i njenih usplamtelih razigranih bokova! I to je, takođe, bio neotuđivi deo moje stvarnosti. I vreme pritajenog, potiskivanog, podmuklog besa koji je rovario u meni i koji me je iz potaje kljucao iznutra i opominjao na oprez.

I vreme mojih jalovih pokušaja da samome sebi objasnim nebjašnjivo: od drugih devojaka sam dobijao više u svakom smislu, mnogo mnogo više, neretko i na njihovu inicijativu, i to takve stvari od kojih bezmalo srce može da ti iskoči, ali to opet nije bilo dovoljno dobro, dovoljno lepo, dovoljno vredno, ili uzbudljivo, u poređenju sa onim nestvarnim trenucima ushićenja i oduševljenja Anđelom, onoj njenoj neuhvatljivoj magiji kojom me je prožela celog i učinila slepog za sve druge, koje mi neće više značiti ništa. Ali bogme i za sve drugo, što se nije ticalo nje.

I na kraju, vreme kada se bezglavo juriša protiv samoga sebe bez ikakve svesti o tome i bez razmišljanja o (eventualnim) posledicama. I s malo izgleda da se ne zaluta u toj šumi stvarnosti i izazova koji ištu tvoju glavu, kako pesnik reče. A što, ruku na srce, zapravo i priliči klipeti koji je pre nekih dva meseca napunio osamnaestu.  

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda“