Wish you were here

Stajali su jedno kraj druog dok je hladan vetar šibao Orlovačom.
- Kada smo ovde poslednji put bili? Sećaš li se?
- Nemam pojma, malo naših je ovde sahranjeno.
- Ma ne ludice, znaš ono kad sam maznuo ćaletu auto pa samo išli u Lipovačku šumu.
- Joj.

Laki osmeh plavi joj lice.
Svi ih gledaju u čudu. Ne znaju ko je on, a neće da pitaju. Ona nemušto objašnjava: školski drug. Što i jeste. Bio. A danas?
Sećanja naviru.

- Ideš li i dalje na Fest?
- Idem naravno. Znaš koliko volim filmove.
- Voliš naravno kad sam te ja navukao. I na muziku. Sećaš li se Studia B?

Naravno da se seća. Beogradjanka 21. sprat. Samo što je prošao Fest, stiže i matura. I umesto da spremaju ispite oni slušaju album koji je nabavio iz Trsta nekim samo njemu znanim kanalima. Puše jednu cigaru i vole se. Proleće je i žuti grmovi pune Kalemegdan. Nabavio je novi fotoaparat. Fotka njene ruke . Razvija film noću, u kupatilu, i ujutru na klupi, pred pismeni iz matematike cura ih zatiče sa posvetom na poledjini…..
….Ti koja imaš ruke….

Mnogo su i mnogi su je posle njega voleli. Ali niko nije bio zaljubljen u ruke. Bile su veličine levog džepa na kaputu. Ili zadnjeg na leviskama. Dlanovi su im se dodirivali iako je on stajao na terasi televizorke a ona na malom prozoru sa lipom ispod, na Slaviji. Koliko puta se samo uzverao uz tu lipu da bi joj na prozor ostavio cvet.
Svega toga su se setili. Tu, na tom mestu , te godine. Godine koja je prošla od kako nje nema. Nje koja je oduvek navijala za nas dvoje.

- Ne znam kako i zašto ali vas dvoje ste trebali da ostanete zajedno. Šta se desilo?

Kako ona nije razumela, nisu ni njih dvoje. Svi su mislila da su idealnan par.

-Znaš da tvoju tetku i danas zovem tetka, kad god idem biciklom na Adu i prodjem pored njene radnje. Svrati me da popijemo kafu ispriča mi sve o tvojoj deci, majci i obavezno kaže: svi smo mi mislili da će tebe oženiti.

Danas joj govori kako mu se žena ozbiljno naljutila kad je onaj slatki mali student matematike, njegov rodjak na nekoj svadbi rekao: ona sa Slavije ti je bila bolje.

Smejali su se i tu, na padinama Orlovače, iznad ilovače, jer bi ona tako volela.  Da ih vidi zajedno i nasmejane. Žena je upalila sveće, on cigaru. Njoj za dušu.

- I dalje pušiš marlboro?
- Da, ne menjam.
- Daj mi, molim te, samo da pomirišem. Nisam upalila cigaru evo 9 godina.
Ideš li kod ćerke?
- Bio sam zimus, ali daleko je. A ti. U Ljubljanu?
- Često. I sad sam trebala.
- Voleo bih da opet odemo zajedno. Kao onda kad si došla kod mene u vojsku. Imaš li još one fotke?
- Ruke?.
- Ma ne, one iz Makarske.
- A, te.

Rumenilo joj obli lice.

- Bože ti još uvek umeš da pocrveniš. Od kada to nisam video. Imaš ih, znači.
- Ne, nažalost.
- Šteta, bile su vrhunske. Sećaš se kako nisi smela da odemo zajedno da razvijemo film..
- Kako se ne bih sećala. mislila sam da ću u zemlju da propadnem
Kao i onda kada su tvoji došli ranije kući. Ja u zemlju da propadnem. Taj blam je čini mi se bio veći od onog kod majstora u pasažu gde je bio Cinefoto. Šta ćeš, mladost….

Sve su to prepirali danas posle groblja. I kad dodjeh u godine da samo na takvim mestima se srećeš i ispraćaš jedno po jedno iz Poslednje šanse onda zaista više ništa nije blam.

- Pitao me kum prošle nedelje za tebe. Kaže srećete se na Adi.
- Da, da, ja vozim bicikl, a on šeta. I uvek priča kako sam mu pisala pismeni iz srpskog na maturi i polagala sociologiju umesto njega. Mašinski fakultet 1. godina. Sve muškarsci i nas nekliko devojaka. Ja sam držala svoj index pred sobom sa drugog faksa a asistent nije ni pogledao, proveravao samo momke. Tako ja dobih 10. i na Mašincu.
- Sećaš li se noći sa Ljerkom? Mesecima smo odvojeno slušali samo da bi čuli našu. Pink floyd.

I noćas ćemo…