Zadušnice

Zimske su zadušnice. Celo selo je na groblju. Sveće gore oko grobova. Na sredini, improvizovana sofra, daske na kladama, beli stolnjaci prosrti po daskama. Hrana je pomešana, takav je običaj. Ima suvog mesa, sira, kajmaka, pita, kolača… Svi jedu. Gozba za pokoj duše. Najviše mi se sviđa pita baba Stanije, sestre moje babe Vide.

Žene su skrušene, pogotovo starije, većina ih je zabrađena, neke nose crne marame. Brinu se da sveće dogore, obilaze grobove, deci nude hranu.

Kopno je, prohladno. Sofra se polako prazni.

Muškarci stoje po grupama, piju rakiju i poluglasno pričaju. Jedna grupa stoji oko malog nagnutog kamenog krsta na samom kraju groblja. Moj otac rukom čisti mahovinu sa njega.

„Piše Vukan, ali se prezime slabo vidi”, govori, „Ć je na kraju, a ostalo se ne vidi, kô da je prvo A, al’ nisam siguran. Godina rođenja i smrti isto slabo. Nazire se da je ’iljadu osamsto, a dalje ništa.”

„Aleksić, dan vas jebo, Vukan Aleksić piše na tom krstu!”, doviknu Boško, priđe im i poče polemika o poreklu.

„Prvi je došao Neđuka iz ’Ercegovine sa dva brata i od njih smo svi potekli”, reče Boško i nastavi:

„Jedan brat mu se zvao Vukan, a drugi Ilija. Ona dva krsta što su skroz polegla su njihova. Na njima se ništa ne vidi. Vukan je bio najmlađi – zato se vide slova. Prezivali su se Aleksići, a posle njihovi unuci promijenili prezime.”

„Što su mijenjali prezime?”, upita moj otac.

„Niko ne zna”, odgovori Boško.

„A zar se nisu doselili iz Crne Gore?”, viknu neko iz grupe, „iz plemena Drobnjaka.”

„Ma jok, iz ’Ercegovine”, reče Boško.

Žene počinju da skupljaju hranu. Neki već izlaze na kapiju groblja. Groblje je ograđeno bodljikavom žicom. Kolje je od železničkih pragova. Nekad je kroz selo prolazila pruga, napravila je Austrija zbog eksploatacije šume. Šezdeset šest godina Ćiro je prolazio kroz selo prevozeći drvnu građu i stanovništvo. Poslednji put ’68., kada je pruga „otporena” i napravljen makadamski put koji je pre nekoliko godina proširen i asfaltiran. Manja količina pragova i ostaci šina su „zaboravljeni” pored puta. Meštani su koristili odbačene ostatke pruge za gradnju. Impregnirani hrastovi pragovi su odličan materijal. Bodljikava žica štiti grobove od stoke.

Idemo prema kući, uzbrdo je, nije daleko. Baba teško diše. Dve tetke je vode ispod ruke.

„Ne mogu da dišem”, govori.

Neko prinosi stolicu. Seda i bori se za vazduh.

Ubrzavam hod. Brzo stižem kući. Dolazi otac i još nekoliko ljudi iz sela. Običaj je da se skupljaju po kućama posle obreda na groblju. Otac sipa rakiju. Stiže i đed, a posle pola sata majka, tetke i baba.

Usne su joj plave. Teško diše. Seda na kauč, umivaju je. Bori se za vazduh. Daju joj vode i šećera. Posle pola sata bolje je. Leži i normalno diše.

Atmosfera postaje veselija. Pije se rakija i dovršava hrana vraćena sa groblja.                                                        

Baba je umrla mesec dana posle zadušnica. Nije dolazio doktor da utvrdi smrt, niti pogrebna služba. Nekoliko rođaka je, na smenu, svu noć sedelo pored pokojnice, takav je običaj.

Na sahrani je bilo mnogo ljudi, rodbina i prijatelji sa cele opštine.

Nosio sam krst. Povorka je zastajala nekoliko puta. Pop je „čitao”. Posle popa, kuknjava. Tetke su se najviše isticale, jedna je pala u sneg. Podigli su je i umivali, dva rođaka su je uhvatila ispod ruku i držala. Đed i otac su bili utučeni, jedva su progovarali.

Na groblju, pored rake, pop je nastavio sa pojanjem. Dok se sanduk spuštao u zemlju, otac je plakao. Đed je pušio, crven u licu. Majka je bila bleda. Rođaci koji su kopali raku uzeli su od mene krst i pobili ga u zemlju. Dosta prisutnih je bacalo rukama zemlju na sanduk i govorilo: „Bog da joj dušu prosti.”

Iako je običaj da se godinu dana nosi crnina, da se ne peva, da se ne uključuju radio i televizor, trećeg dana, zbog vanrednih okolnosti, đed je dozvolio da se gleda Drugi dnevnik. Tenkovi, vojska i policija. Pakrac, grad za koji prvi put čujem. Svi pažljivo slušaju.

„Tenkovi JNA su ušli u Pakrac da spriječe etničke sukobe…”, govori spiker.

„Neće vojska dozvoliti da se zarati”, reče đed.

Autor Milan Neđić