Zagrljaj ljubavi

Grli me jako, bezobrazno. Ljubi mi kosu, oči, vrat... Ne puštaj me dok ne zaspim. Kada zaspim, idi, i onako jesi u meni zauvek. Živim u snovima i sećanjima. U stvari, jedino tako živim. Ušuškana između tvoje brade i snažnih ruku, sa toplim poljupcima po licu, a posle sa glavom na tvojim grudima, zatvorenih očiju slušajući udarce srca, nestala sam jednom, kao voda u žednu zemlju, da bih se ponovo rodila zasejanim semenom tvoga glasa što odjekuje u mojim ušima, kao onaj šum morskih talasa iz detinjstva, da, jedino tako mogu da živim. Umotana tobom živim, upijena u tebe , živim, verovatno ću tako i umreti... I to je život, to umiranje u ljubavi. Sve je život zahvaljujući ljubavi! Šta drugo može činiti dušu večnom? Šta drugo može vaskrsnuti u čoveku ili vaskrsnuti čoveka? I nisam ja “ja” zbog sebe , nego zbog tebe i nisi ti “ti” zbog sebe nego zbog mene. Kakva je to uzvišena kreacija i moć! Kakav je čovek sam sebi dar!

To što sam nekada pokušavala da razumem druge i tražila u drugima, shvatila sam, da jedino mogu u sebi da nađem. Tražila i našla. I čuvam tu ljubav kojoj se klanjam i kojoj verujem. Bude mi teško zbog mržnje, zla, bola, nepravde bilo gde i bilo kada i bilo kome, bude mi žao i čoveka koji nije doživeo zagrljaj ljubavi, ili jeste, ali je nije prepoznao ili ju je odbacio iz bahatosti i gluposti, ali, ne mogu ja da ti budem ljubav ako je ti ne nosiš u sebi, kao zagrljaj ili krst, svejedno. Oprosti mi što volim.

Hajde, sad me zagrli, jako, najjače što možeš, ljubavi moja! Grlim i ja tebe!