Zaljubljeni balkoni

Neizmerno su se volela godinama dva balkona, dve višespratnice koje su stajale jedna naspram druge. Zgrade je razdvajala jedva prometna lipova ulica.  To je bila slepaulica. Tačnije, bila je slepa, samo na jedno svoje oko, dok je drugim gledala na bulevar. Još nije ustanovljeno da li je to jedno oko zaista bilo , slepoili je ulica namerno žmurila na njega kako bi se ptice koje su stanovale u lipovim krošnjama bolje osećale. Ptice ne vole gužvu. Dva oka  znaju biti baš velika gužva. Bilo kako bilo, ulica je potpuno sigurna u sebe, čuvala svoje stanovnike najbolje što je mogla. Bežali su joj pomalo od sigurnog krila tek najviši spratovi dve zgrade kojesu i napravljene onda kada je zaspala na dan, ili nedelju, ne seća se tačno. Te su se godine rodile četiri devojčice i dva dečaka, petnaest malih vrapčića i čak tri porodice ježeva uvećalo je svoje brojno stanje, pa je dan bio prekratak, a obaveza previše. Umorila je ta godina lepu lipovu ulicu. Bilo je tu zaista puno posla. Na kraju, kada su mladi stasali dovoljno da se mogu bez pomoći kretati po njoj, ona je zaspala, tek da se malo odmori. Tada su nikle te dve zgrade koje su najvišim spratovima dodirivale oblake.

Balkoni, koji su se tako silno zavoleli, još prve godine bili su na zadnjim spratovima obe zgrade. Daleko od galame i gužve u prizemlju, van sigurnosti pažljive ulice, zaneseni vetrovima koji ne idu bliže zemlji, da ne bi udarali u uglove kuća i ljudi, balkoni su živeli svoju ljubav, a da niko o tome ništa nije znao. Najviše su voleli da pričaju kada sunce izlazi. Svežina jutra uvek bi ih probudila u onom trenutku kada je sunce tek jednim svojim zrakom obasjalo njenu levu, a njegovu desnu ivicu. Uveksu se budili istovremeno. Pozdravljali bi se sa "ljubavi i mila", kuvali svako svoju kafu i pričali sve dok ostali stanovnici zgrade ne bi krenuli da se bude. Onda bi se povlačili i prepuštali dan običnim ljudima. Uveče, kada bi se ti isti obični ljudi povukli u svoje sobe na zasluženi odmor, dva zaljubljena stvorenja bi još jednom, uz šolju čaja, ukrštali svoje poglede i reči, nežno, kako samo balkoni znaju da rade. On je pričao o drveću i oblacima. Rečima opisivao boje. Dočaravao pokrete krila kod goluba koji se baš žuri negde, kao i onih kada se proteže. Pričao je i o deci koja su trčala za loptom. Opisivao im patike uprljane blatom i majice sa ostatcima sladoleda. I osmehe. To je znao baš dugo da opisuje. Ona je prepričavala svoj dan, od stepenica do mirisa lipe, koji je tek s vremena navreme, dosezao do sredine zgrade, ali do zadnjih spratova nikada. Vetar bi ga uhvatio za sebe pre negošto bi uspeo da se popne tako visoko. Opisivala mu je ukus mirisa, pa bi se smejali zajedno kada bi se tolik ozaplela u reči da nije ni sama mogla da se seti kako je rečenicu započela. Želela je baš sve da mu dočara. On je bio njeno oko, ona njegov dodir.

Na godišnjicu njigove ljubavi, on je poželeo da je iznenadi. Ona njega takođe. Ni jedan, ni drugi nisu o tome pričali. Kakvo bi to iznenađenje bilo?!

- Da li si spreman, Milane? Ne znaš koliko sam srećna što si pristao da izađeš iz kuće. Odne srećenigde nisi bio. Mora da je baš posebna ta komšinica. – sa zvezdama u očima govorila je majka dečaku koji je pre par godina jedva preživeo saobraćajnu nesreću i koji je, zbog toga što je svoj život morao da nastavi u kolicima, toliko izgubio osećaj da je živ da su se čak i iz starog kraja gde su ga svi poznavali i stalno dolazili, preselilikako bi mogao biti potpun osam.

- Gospođa Maro, idem, pomozite samo do lifta, dole sam se već naučila. – pevala je reči, trudeći se da ostane ozbiljna, iako je Mara, žena  koja je čuvala slepu devojku, već shvatila o čemu se turadi. Iako je bila slepa odrođenja, kada se preselila ovde, zbog nepoznavanja okoline, stvari i ljudi, jedva da je izlazila iz kuće.

To je bio dan kada je ulica upoznala ovo dvoje zaljubljenih. On je krenuo iz svoga, ona iz svog stana. Jedan kod drugog. Da iznenade. Srelisu se u dvorištu. On je prepoznao crne , uvojke, a ona škripu levog, zadnjeg točka. Stajali su, neko vreme, bez reči. Mama jež je izvela svoje ježiće po prvi put u šetnju. Iz četvrtog gnezda su dva mala vrapčeta prvi put poletela. Tata je bio ponosan. I ulica je bila ponosna.

- Sanja!

- Milane!

- Ja ću preuzeti gospođo, ne brinite, upoznala sam ulicu već.

- Nikada manje nisam brinula. – kroz suze, ali čistim glasom izusti majka. Valjda joj nije čula tu suzu.

-Ja ću , Milane, od sada da te vodim.

-A ja, Sanja, od sada da ti pričam kuda.

Lipa je tog dana mirisala naj jače što je mogla, a ulica je, dugo posle, pazila na Milana i Sanju. I njihove nestaške, naravno.