Zapisničar

Uronila je u sivo plavetnilo. Sve joj je bilo nepoznato, ali kao poznato. Eh, taj apsurd! I dok je živela i sada kada nije više živa, dočeka je apsurd, ako se to može reći za shvatanje neshvatljivog.

„Ovde sam!“, viknu neki ženski glas,“Malo levo, još malo, pobogu Vaše levo! Joaj, smotani ste bili, a vidim i ostali takvi!“

Pojavi se malena, bucmasta ženica srednjih godina sa ogromnom cigarom u ustima. Bio je to neobičan prizor za „smotanu“devojku. Prvo što je pomislila je to da ne oseti miris duvana te purnjajuće loptice od žene.

„Hajde, dolazi ovamo! Sedi ovde!“, opet joj viknu i pokaza joj rukom gde da sedne. Devojka je buljila u to mesto, ali nije videla ništa.

„Aman, sedi slobodno, neka te ne zbunjuje to što ne vidiš“stolicu“!“

Devojka sede, okrećući se oko sebe ne bi li ugledala bilo kakav predmet.

„E, toga nema ovde!“, čitajući joj misli reče žena,“Hajde, blago meni, reci kako se zoveš? Ja sam Ena Eldorado, inače zapisničar, sekretarica, neko ko te prvi dočeka ovde, u novom svetu. Da ti objasnim, ovde nema predmeta, ali ima ideja da ti predmeti treba da postoje. Zato si sela na stolicu, iako je ne vidiš, zato ne osetiš miris cigare iako, ja, očigledno pušim, zato si ti živa iako si umrla. Dakle, reci mi ime!“

„Ja, umrla?“, začuđeno i zbunjeno će devojka.

„Reci!“, ljutito će Ena.

„Violeta Anđelković.“

„Hvala! E, sad da vidimo šta tefter kaže.“ I uze debelu knjigu sa plavim koricama, na kojoj devojka lepo ugleda naziv “Veliki narodni kuvar“.

Ena otvori knjigu i poče nešto sebi u bradu da priča. Devojka ju je jedva videla od ogromnog dima oko nje.

„Dakle, da ti kažem mala“,značajno otpoče ona, zatvorivši naglo onu knjižurinu iz koje je nastao poseban klobuk prašine,“ti se vraćaš u život! Sad, da li na sreću ili nesreću, o tome i ne razmišljaj, samo živi! Čudo je život, neizmerna riznica svega mogućeg i nemogućeg, samo zavisi šta kome dopadne šaka, narodski rečeno. Slatko od kupina je predivno! Suze su neminovne, ali, ljubav je jedina lepota i smisao od čega je satkan sav zemaljski svet. Jeste, teško je to shvatiti, jer često imamo puno ljubavi prema raznim stvarima ili  ljubav prema jednom biću, a ja ću ti reći i jeste tako, samo to biće smo mi sami. Tu počinju i završavaju sve ljubavi ovog sveta. Razumem ja tebe mala, htela si da okončaš život zbog onog koji te navodno napustio. Shvati, ti voliš i to je tvoja sudbina, nebitan je bilo ko u toj ljubavi ili, bolje rečeno, može biti bilo ko, jer ti pre svega treba da znaš i da naučiš da voliš sebe. Dakle, ide ovako, ti voliš njega, on voli tebe, on odlazi, nebitan je razlog, ti patiš, ali, pazi, ne okončavaš svoj život jer te on ne voli, već iz neznanja da ti ne voliš sebe. Mislim, razumeš me? Ili hoćeš ovako da ti objasnim, ti voliš njega, on voli tebe, on te ostavlja, ti patiš, odjebeš kukavicu, budalu, samo onako kažem, ne mislim da je to i? Okrećeš se sebi, lutaš, udaraš o razne zidove, patiš, budiš se jednog dana u saznanju i naučiš najvažniju životnu lekciju - da voliš sebe! Eto, tako to ide! Hajde sada natrag, srećno!“

...

U bolničkoj sobi, na posebnom odeljenju, sedela je jedna baka pored kreveta u kome je bila njena unuka. Tri meseca je bdela nad njom i svaki put sa nadom da će njena Violeta da otvori oči. Rekoše joj lekari da to može da bude, ali i ne mora. Molila se Bogu, dozivala anđele u pomoć, plakala danonoćno. Jedino je nju imala, pa, zar tako da ode milica njena, zbog neuzvraćene ljubavi? Ne, to nije htela nikako da prihvati!

Starica je milovala Violetinu ruku povremeno brišući sa nje svoje vrele suze.

„Baka ti je, srećo, donela i tvoje najomiljenije slatko od kupina! Nego, da ga moje lule sa zadovoljstvom poručka! Sećaš se, kako bi olizala šerpicu kad bih ga napravila i pitala me po sto puta, a kad ćeš da ga jedeš? A, ja ti odgovarala, u zimu, na šta bi ti pitala onako malena, kad će zima, a ja tebi, pa sutra, zlato moje, a leto bude! Srećo bajkino!“ Zaroni starica u Violetin krevet naglas ridajući.

Violeta tog momenta otvori oči. Slatko od kupina i suze kao neminovnost, ali ljubav, ljubav...