Zatvorenici uskih bokova

„Sastaviti sreću u grudima“, rekao je Visoki, „To je umetnost!“

„Misliš da je krajnji cilj umetnosti sreća?“, upitao ga je.

„Ne kažem da obavezno ima cilj...“, zaustio je.

 „Nedelja... Ista kao ponedeljak, kao sreda, kao subota... Obnavljaju se samo crvi ispod zemlje.”

Jedna mrvica hleba skotrljala se na pod, nošena vetrom koji kao da ju je sve vreme malo po malo gurao ka ivici stola.

„Jesi li ikada bio u jednom od onih hotela koji imaju izlizanu i zarđalu tablu na kojoj piše njihovo ime na nekoj raskrsnici? A onda, i na malom parkingu, još jedna zarđala tabla? Pa unutra, stari tepih, ili jedan preko drugog, pun rupa od cigareta? Vrata su farbana više puta, neuspešno, jer se vidi da su izlizana... Ko zna koliko je puta na njima visila okačena o kvaku pločica sa natpisom ”Ne uzemiravaj“. Možda nije nikad, nemaju oni to... Tamo je uvek nesnosno lepljivo i toplo, zidovi su debeli i čak se ni po najvećoj hladnoći čovek ne može smrznuti... To je protivrečno mesto. Zabijeno u pesak, gurnuto i dubinu i zatrpavano godinama... Na takvom zgarištu se pišu romani. Preteruje se u piću, drogi i seksu. Rasturaju se fioke, lome stolice. Sećaš se Dalijevih fioka? Jesi li nekad bio na takvim mestu?”

Visoki je zagrizao usnu. Grizao ju je dugo, gotovo čitav minut, onda ih je oblizao nekoliko puta, kružeći očima po sobi koja je, činilo mu se, imala ovalni oblik. Zašto ovalni? Zašto majčinski? 

„A znaš, ta žena i ja, nismo mogli jedno bez drugog... Zvuči zajebano, zar ne?“ nasmejao se grohotom. „Nije stvar u tome što mi u svakodnevici nismo mogli da budemo razdvojeni, što se nismo čuli ni videli danima, što nismo mnogo izlazili na svetlost dana ili nismo jedno drugom govorili koje knjige čitamo u nekom trenutku... Stvar je u tome što smo bili u jednoj istoj metafizičkoj kugli, koja nije bila oivičena granicama, već je gutala sve ostale dimenzije koje bi se pojavile u međuvremenu...“

„Tvoja Beatriče... Ili tvoja Moli Blum?“ znatiželjno i zlurado upitao je neznanac.

Vetar je strpljivo čučao u njegovoj kosi. Setio se kako mu je u hotelu uvek nedostajalo vazduha. Njena mlečna, naga leđa. Miris nekog sasvim običnog cveća ulazio je kroz prozor kupatila. Nije mogao da se seti da li je i njoj nedostajalo vazduha.

„U takvom hotelu, u takvom mravinjaku, ona i ja smo bili bogovi... Sami sebi najveći, najvažniji i besmrtni. I više od besmrtnog. Ali to nije ni važno. Nije, zapravo, uopšte važno što smo bili besmrtni. Nisam želeo da sreću namažem na hleb, već da je sastavim u grudima, kako sam rekao... To je bila moja potraga za umetnošću, moja žeđ za nepoznatim i neotkrivenim, moja sebičnost da stvorim, da materijalizujem, da bih mogao da ga udišem... Da bih mogao da ljubavlju ponovo pronađem Svet. Da bih naučio tajnu kako da je volim uvek kao prvi put.“

Jasna Rakićević