Zatvorska ptičica (drugi deo)

Najzad imam cilj, kažem sebi sve je do pravih ljudi koje sretneš. Eto, na primer, ta Lepa, oduprla se društvu i težište našla u onome što joj dobro ide. Ona je kao nekakva heroina, ženski Robin Hud, uzima od bogatih i daje...pa sad nije baš siromašnima, više za sebe i svoje ljude, ali se ne libi da da i onima koji nemaju ništa. Nije ubila nikog, niti maltretirala, nije nikom zakinula ni dinar, poštena do korice,  mislim se ja.

- Rasuđivanje ti je sestro na nuli! - kaže mi ona moja rođena sestra. Umalo da se posvađamo, ali oprostila sam joj, šta ona pa zna o životu. Prosto mi dođe žao nje. Na stranu to što mi je pripisala da sam i kleptomanka i svašta nešto, što je najverovatnije čula od oca, moguće da je prsla od onog silnog učenja. 

Lepa mi ponudi da budem u njenoj kući, dok ne nađem neki smeštaj, upoznala me sa ostatkom ekipe. Vidim ja to sve divni, kulturni ljudi. Dva mladića i dve ženske, tu ne računam Lepu i mene. Milan, završio elektrotehniku sa svim desetkama, ali plate male, pa nema posao i tako je sreo Krleta, koji jedva da je i osnovnu školu završio i uortače se oni. Tu su Milka i Zorka, one su bile više kao knjigovođe, kako bih rekla, radna snaga koja ćuti i radi. Svodile bilans posle svakog dobro odrađenog “posla”. A i bili smo pošteni i vredni, mora da se i to prizna.

Sedimo u dnevnoj sobi, koja je sva nekako hipi, te zvončići na vratima, šareni jastuci, čipkane zavese, puno cveća, kul, mirišljavi štapići… Vidi se da je Lepa žena od stila.  “Operišemo” uglavnom po kućama,  tu je sigurna lova.

Predložih jednom da opljačkamo i moju kuću, ćaletovu vilu, da se zna da sam njihova.  Moj otac je  spavao u prizemlju, ali čim bi popio koju čašu više vina, spavao bi ko klada sve do jutra.  U dnevnoj sobi, spavala su i njegova dva dobermana, ali oni su mene poznavali. Nisu znali za svađu sa ocem, pa nisu ni lajali. Ipak, za svaki slučaj, imala sam po dva komada krmenadle sa sredstvom za spavanje.

Sef se nalazio u radnoj sobi iza Mesaroševe slike, na suprotnom kraju od njegove spavaće. Od posluge je imao polugluvog batlera, a naša kuvarica kad zaspi ni topovi ne mogu da je probude. Ipak, imala sam rukavice i sve sam odradila po propisu, nigde nema mojih tragova. Otvorila sam sef iza slike. Pa da, moj otac nije ni malo kreativan, imao je istu šifru od vremena kad sam bila devojčica, kad mi je sve lepo objasnio, ponavljajući brojeve sefa naglas. Nije znao da, iako sam imala poteškoća sa čitanjem, da sam pamtila sve što bi neko govorio. Ko bi se tome nadao od tako tupavog deteta?  Uzela sam sav novac koji sam našla, nakit nisam dirala, kako mi je Lepa savetovala, ali...pa sad svrbeli me dlanovi za još, te pokupih i par narukvica, koje poklonih Lepi. Sve je išlo kao podmazano, zatvorila sam sef i namestila sliku na mesto, izašla iz kuće i nekoliko ulica dalje ušla u Lepina kola.

- Bravo, svaka ti čast. Vidi se šta je talenat.- reče Lepa - Sestro, ti si rođena za ovaj posao.  

Prijale mi njene reči, pogotovo što dolaze od takvog majstora kakav je bila Lepa.

Često su me privodili, jer sam ja nekako bila na liniji odbrane, štitila sam ostale, ali svejedno, ujutru su me uvek puštali zbog nedostatka dokaza. Viši inspektor Milan Hasanagić, sa kojim sam imala čast da se upoznam na početku karijere, svaki put kad me vidi prevrne očima. - Opet ti, Đurđa. Pa dokle, majku mu. Zar ti otac nije dao kuću za one tvoje džukce? - kaže on, uzdišući ko nekakva baba.

- Kao prvo, inspektore, rekoh ti da me ne zoveš Đurđa, a kao drugo, otkud ti znaš za tu kuću?

- A kako bi ti da se zoveš? Piše ti u ličnoj karti Đurđa, a ti možeš da misliš i da si Jovanka Orleanka. Rekao mi je tvoj ćalac. Ajde, lepo kaži da stoji iza tebe ona Lepa. - pa napravi stanku.- A ćutiš…ćutiš. Doobro! To što si pokrala sopstvenog oca neće te osloboditi krivice.  Reci Lepi  kad joj uzmem glavnog operativca i smestim ga gde mu je mesto, pa onda taj operativac progovori... Biće svašta.

- Hvala, inspektore, predpostavljam da sam ja taj glavni operativac. I da znaš, to mi laska. I da, ja brzo učim, ovo ti je zanat ko i svaki drugi. - zamolih ga za cigaru, tako razgovor teče opuštenije -  Ali, ja sam sve to smislila i može jedan čovek da odradi sve.

- Čovek može, ali ti si žensko, gospođice, žene tako ne razmišljaju. Žene su više za kuću. A jel si ti nekad imala dečka? - upita me kao da smo drugarice.

- Nemam sad, ali nekad jesam imala... Nikad ne bih izgradila ovakvu karijeru da sam sa nekim.- rekoh mu najozbiljnije. 

- Da znaš, stvarno si uspešna. - osetila sam neku ironiju u glasu, ili se to javljala ona tipična muška ljubomora - Žile, jel si pojeo sendvič?! - prodere se inspektor. Žile proviri i reče: - Jesam šefe. Još samo princes-krofnu.

- Odvedi malu u pritvor i ne puštaj je... Sad ćemo sve da vidimo, zatvorska ptičice, šta ćeš sledeće da smisliš. Jedva čekam da te smestim na Padinjak da gajiš krompir, ako dočekam do penzije. - pa se okrene Žiletu -  I kako možeš toliko da jedeš ko trudnica, nije mi jasno, a mršav ko daska za peglanje.

- Za mene se to ne lepi, kao za vas, mislim, vidite da ja nemam stomak.- reče Žile ponosno, polako zatvarajući vrata, pošto ga je glavni inspektor onako, baš mrko pogledao,  pa me povede ka privremenom zatvoru.

U međuvremenu, u meni se rodi ideja kako da uradim zaista nešto više, što bi me dovelo čak i u novine. Mislim se i neka iskra svetlosti obasja me poput aure, bože, kako je lepo kad se nađeš u nekom poslu koji ti onako baš leži.

(nastaviće se)