Zeleno srce

Nije joj se javio sedamnaest dana. Nakon prva tri dana ćutnje, još je bila ljuta, vikala je po stanu, bacala stvari oko sebe, uglavnom one nelomljive. A telefon je čežnjivo, u tišini, sanjario o spoju sa druge strane, koji će razigrati zvonce u njemu, samo da bude malo mira u kući. Dva dana je ćutala i ona, šćućurena uz tu spravu, kao uz jedinog prijatelja, kome je žao što joj nema pomoći od njega. Ipak, bar može da joj da nadu, iako je, možda prevarna, kao ciganske karte. Sedmog dana, jedini ko joj se javio, bio je njen bes, jači od onog prvog. Vitlala je svaku stvar koja joj se našla na putu, a put joj je bio sav prostor oko nje, svaki ćošak, svaka polica, orman... Glumila je tornado, okretala se oko sebe... Onda se malo utišala i umorna sela usred svih tih predmeta raznog materijala i upotrebne vredmosri - odeće, knjiga, posuđa, escajga, razbijenih čaša...i onda ugleda nešto što dugo nije videla - majčine rukavice. Zimske rukavice, vunene, sa zelenim srcem, probodenim crvenom strelicom. Te rukavice su bile u džepu majčinog crnog, gloknastog kaputa, kada su joj ga predali u plastičnoj kesi, zajedno s njenom tamno braon tašnom, nakon što je prethodno potpisala jedan formular u bolnici. Podigla ih je i uvukla svoje šake u obe. Zatim, potraži svoju jaknu i prve cipele i izađe na ulicu. Ni pun sat nije prošao, a njoj se činilo da je hodala danima, jer je išla putevima svoje prošlosti, koji su joj se protezali u mislima. Opet je doživljavala svoje radosne usklike, dok je trčala, spotičući se po seoskom zemljanom putu, da dočeka majku, jer su joj dovikivali da je stigla. Nije ni pogledala šta joj je donela iz te daleke zemlje, samo joj je zaronila glavu u dekolte, da joj omiriše kožu, da se seti mirisa majčinih grudi, puštajući da joj ruka majke stegne glavu i pokvari mašnu na kiki koju joj je baba svezala.
Hodajući, stigla je do mesta gde je nekad postojala robna kuċa. Setila se, kada se prvi put vratio iz te strane zemlje, otac joj je doneo puno haljinica, ali nije znao kakvu bi lutku želela, pa su, baš kad je pao prvi prednovogodišnji sneg, ušli na vrata koja se okreću, na ulazu robne kuće. Tu joj je otac kupio prvu lutku. Rekao joj, da sa police pune lutaka, odabere onu koja joj se najviše dopada. Odabrala je malu, s plavom kosom, koja je mogla da otvara oči, a kada se nagne napred, kao da se klanja, lutka je izgovarala: mama.
"A, imate li lutku koja kaže: tata?" pitao je prodavačicu, onako, sa šeretski iskrenutim osmehom na jednu stranu i polumigajućem oku, da imitira lutku. Taj izraz lica je bio neodoljiv, da bi i prodavačica i kraljica momentalno napravile baš takvu lutku za njega, da mogu. On je znao za svoj šarm, ali ga je dozirao. Najviše pred njenom majkom. S njom je bio takav samo u početku, tek toliko, da je to mogla zapamtiti i ona. Kada je porasla za školarku, takve slike su bile već veoma retke. Otac je sve ređe dolazio iz te strane zemlje, govorio je :
"Mora da se radi, da se gleda ono od čega se živi, a ne tamo neka srca, duše, i sve to što se ne jede". A upravo je to jeo - majčinu dušu.
Njeno detinjstvo se zamutilo tugom i nespokojom, strahom od napuštanja oca, jer je stalno time pretio, vrišteće svađe, strah od očeve podignute šake nad majkom, majčinim posezanjem za nožem u fioci kredenca, mada nikada ta oružja nisu upotrebljena. Ali, očeve pretnje za odlazak, jesu.
Osim krupnih očiju, dugih trepavica, dugih nogu, malenih šaka, koje je nasledila je od svoje majke, nasledila je i njene suze, ljutnju, osećaj napuštenosti, koji su tada nastupili. Majka je volela svoju malu kćer, ali je ipak odlučila da pođe za ocem u tu stranu zemlju, da ga nađe i vrati sebi. Našla ga je, ali nije ga vratila. Jer, on i sebe nije mogao naći. Ljudi, koji pobegnu, ne znajući ni sami od čega, izgube sami sebe. A isto tako, i oni koji traže izgubljene. Majka se vratila, ali je nikada više nije čula da se smeje, pa je kćer osećala krivicu, kako je izdaje, svaki put kada joj poleti lepršavi, detinji smeh, a kasnije, kikot stasale devojke, razuzdan, a to ne bi smeo biti, pa je morala da ga sveže, da majku ne povredi.

Na bulevaru svoje prošlosti, zastala je do mesta, gde je nekada stajala trafika, do koje ju je majka često slala za cigare. Nije je bilo više, ali se u blizini nalazila samoposluga s noćnim radnim vremenom. Ušla je da kupi one, majčine, "Drava". Nisu imali. Sve neke strane... Skinula je rukavice da potraži novčanik, da bi kupila kutiju "Marlbora", samo zato što je kutija crvene boje, a i otac ih je pušio. Pošla je ka stepenicama prema mostu. Sela je na poslednji stepenik i zapalila cigaru. U dimu koji je ispustila, kao da je oblikovala očev lik. Njegova pogibija tamo negde, na dalekom auto-putu, nije joj istisnulo ni jednu suzu, čak ni na sahrani. Stisla ih je, zbog majke, zbog sebe, zbog lutke, kojoj je iščupala mali aparat iz grudi, u kom je snimljen glas koji izgovara - mama.
Da li zbog dima koji joj je išao u oči, njoj krenu suza, pa za njom druga, peta...slapovi suza. Podmetnu rukavicu, da ih utopi u tu, majčinu, da joj ih sve, pred njom skrivane izlive gušenja, po prvi put stavi na dlan. Da, volela je svog oca, iako nije smela, volela je majku, iako nekad to nije htela. Isto kao i svi drugi koje je volela. Ostavljali su je, a da nisu smeli, ni hteli... Nisu mislili o tome, šta ona vidi, čuje, oseća... A ona, sve što je sada osećala, bila je hladnoća od blizine reke i vlage svojih suza, koje su natopile rukavicu sa zelenim srcem, probodenim crvenom strelicom.
U zatišju jecaja, učini joj se da čuje šum iza svojih leđa. Okrenu se uplašeno, tek sada shvativši da je na mestu, na kome joj reka nešto čudno šapuće, a ona, daleko od svih, najviše od same sebe. Ustade i osvrnu se. Nikog nije bilo. Ubrzanim korakom, krenula je ka svetlosti ulica, gore, ka vrhu stepenica. Na poslednjem stepeniku, neko joj dotaknu rame. Trže se prestravljeno.
"Lepa dama, tako sama, zašto?"
Nije mogao goru, omraženiju "kliše" rečenicu da izgovori, taj gospodin, bar po odelu, jer joj uvek izazivala odvratnost tim svojm prostim, predatorskim štapom za pecanje, na koje se neke žene upecaju, da bi osetile, ako već nisu voljene, kako su ipak primećene, kao retki cvetovi. To što bi nekom takvom "retkom cvetu" moglo prijati, ako ništa drugo, kao sedativ, u njoj je budilo nezadrživi bes. Nagrnula je silna sirova snaga u njenim malim šakama, koje je nasledila od majke. Njima, tako nejakim, a tako snažnim, kao da nije gurnula samo jednog muškarca, pa je njegov iskeženi osmeh, sa znakom pitanja iz malopređašnje rečenice, zastao pri padu u vazduhu i konačno se i on skotrljao sa telom. Nije ni stigao da se uozbilji, jer se zalepio o beton na dnu stepenica, van čovekovog lica. Užasnuta prizorom, iako u mraku nije mogla da utvrdi da li je živ ili ne, najpre ubrzanim, sitnijim koracima, potom sve krupnijim, i prostorno i vremenski je pobegla s tog mesta. Zaustavila se kraj veoma svetlog i šarenog izloga s velikom lutkom, obučenom u crni kaput. Rukavi su joj bili kratki, kao kod majčinih dugih ruku. Seti se rukavica. Onih, sa zelenim srcem na nadlanici, za koje je majka govorila da je njeno srce upravo takvo, zeleno od jeda, a probodeno strelicom koju niko, nikada ne može izvući. Zavuče šake u džepove i oseti njihovu prazninu. Shvati da ih je ostavila pod mostom. Tamo, gde leži ... Okrenu se ka tom pravcu, kao da je neko tamo vodi, samo s jednim, jedinim ciljem-da nađe majčine rukavice. Stigavši do tog mesta, pogleda dole. Tela nije bilo. Spustila se niz stepenice, utrnutog straha, koji se pretvorio u čvrsto stanje od zgusnutosti. Nije se okretala, samo je lagano prišla mestu na kom je sedela. Tu je ugledala samo jednu rukavicu. Podigla ju je i istim, precizno premerenim koracima, nečujnim samoj sebi, udaljila se i popela do gore, do površine zamračene svesti, u kojoj je dugo boravila.
Odlučila je da se vrati svojoj kući razbacanih stvari.
Složila ih je sledećeg dana, te noći je bila jako umorna. Zato nije ni čula sirene policijskih i ambulantnih kola. U tim kolima je bio muškarac srednjih godina, nedavno pušten iz zatvora, u trajanju od dve godine, zbog dela napastvovanja nekolicine žena i dva silovanja, od kojih je jedno, kao posledicu, imalo naknadno samoubistvo žrtve.
Njegovo beživotno telo je jutarnji pecaroš, pronašao u travi, petnaest metara od stepenica pod mostom. Preko lica mu je bila rukavica sa zelenim srcem, probodenim strelicom. Rukavica je bila mokra, što je ukazivalo na vlagu od blizine vode, ali i jutarnje rose. Niko nije mogao da pomisli da je natopljenama suzama žene, koja je isplakala svoje, suze svoje majke i svih žena, neshvaćenih, neprimećenih, izranjavanih, zalutalih, prepuštenih kao divljač, šumskim zverima.

Telefon joj je, sledeće večeri, promuklo zazvonio, jer već dugo nije.
"Gde je najlepša, na celom svetu?! Jel' se odljutila? Jesam ti nedostajao?"
Spustila mu je slušalicu i otišla u poštu da promeni broj telefona.

A telefon...nije prošlo puno vremena, počeo je povremeno veselo da zvoni. Pa sve češće...

Ivana Đorđević
12.novembar 2024.godine
u Beogradu