Žena-ajkula

Sredovečni čovek čiji je život ispunjen propuštenim prilikama i na ličnom i na profesionalnom polju. Sve što mu se lepo desilo bilo je gotovo silom prilika, desilo se lepo jer nije uspeo da izbegne. Daleko od toga da je ičim doprinosio da se prilika ukaže, da se trudio, pre je rasturao mogućnosti još u začetku. Ipak, Svetomir nije kukavica, nije razbijač lepog, pre je to njegovo držanje neka vrsta utemeljivanja lepog. On ne doprinosi, on je kao nezainteresovan, namrgođeni skeptik, pa ukoliko se to desi, onda je vredno i treba mu se posvetiti. Tako njegove ljubavne veze nisu bile brojne koliko su nagoveštavale prilike, ali su bile prave, on je u njima uzimao sve.  Dobro izgrađeno uživanje, od pravog materijala, jedino je na šta je pristajao. Do nedavno...

Tomi, tako je poznat u muzičkom svetu, nije verovao u opomene koje su se odnosile na srednje godine, mladost mu se činila beskonačnom. Prvih godina od isteka mladosti nije ni primetio da se uživanje proredilo, a taman kada je to nejasno počeo da uočava, opet ga je Erot pogledao i proživeo je čitavu godinu kao i ranije. Mnogo i jako, to je njegova mera. Kada je usledio, potom, duži post, počeo je da se osvrće. U osvrtanju je sve duže bio okrenut prošlosti, sve češće je okretao leđa budućnosti. Počeo je da razmišlja o propuštenim prilikama, i ljubavnim i iz oblasti muzike, počeo je, umesto da se raduje postignutom, da očajava za onim što je mogao a nije hteo.

Fejsbuk je od početka koristio smišljeno, kao sredstvo koje mu pomaže u poslu. Preko njega je održavao kontakte sa ljudima i preko njega je testirao  ono što stvori. Postovao je kompozicije, refrene, zamisli i pratio reakcije ljudi. Takva anketna aktivnost mu je pomagala u davanju konačne forme svojim ostvarenjima. Lična strana koju omogućava fejsbuk mu je bila problematičnija, nije mu bilo jednostavno da ponovo uspostavlja kontakte sa ženama koje su mu nekada značile, bilo da su bile akteri ostvarene ili potencijalne veze. Zato je uglavnom izbegavao „prijateljstva“ sa njima. Ipak, među njima se uvukla Nina...

Odmah je nije ni prepoznao, tek kada se uključila u komentarisanje nekog posta i kada mu je otvoreno stavila do znanja da se poznaju. Prisećao se teško, ali kada je počeo, onda su tu bili gotovo svi ključni detalji, činilo mu se. Desilo se dva puta. Prvi put u njenoj studentskoj sobi, drugi put hotelu u njenom gradu, kada je davno imao tamo svirku sa bendom. Prisetio se da je bio pripit u oba slučaja, ali i da je to bila inteligentna devojka, čudne naranžaste kose, sada ofarbane u crveno, verovatno da sakrije sede, koja se u oba slučaja lako pristala. U stvari, e taj detalj mu je izmicao, sigurno je ona imala inicijativu ili je baš bio pijan. Onda je i shvatio da se ljubavni slučaj sa Ninom izdvaja, nije bio zaokružen kao drugi, i počeo je češće da misli na nju, da se napinje da se priseti kako je bilo sa njom. Začudo, smatrao je da se sećao da to nije bilo ništa naročito, da je ona nekako bila mlitava. Mada nije nju krivio. Postalo mu je zanimljivo da zamišlja kako bi to danas izgledalo sa njom.

Počeo je sredovečni Tomi i da blago erotizuje komunikaciju sa Ninom, u početku implicitno, ali je odmah dobio njene odgovore koji nisu bili dvosmisleni, iako plasirani kroz šalu, ali u kombinaciji sa pojačanim ispovednim tonom u iznošenju usamljenosti, dobijali su jasan smisao. Željeni, podizao je svoju temperaturu i računao da će dograditi započeto odavno. Jedino ga je brinulo što je Ninu u zamisli uvek imao mladu i poželjnu, a malo više to što je bilo očigledno da njene fotografije na fejsbuku nisu baš najnovijeg datuma. Kada ih je bolje pogledao, zaključio je da je aparat okidao uvek iz istog ugla, ali bilo je kasno, sastanak je bio već zakazan. Ona je došla u njegov grad...

Na njoj je prepoznao samo crvenu kosu sa fejsbuka. Izbezumljen, dok ga je već uzela pod ruku, pokušavao je da se priseti da li mu je njen glas poznat. Ne, ništa nije pripadalo Nini s kojom je dva puta spavao. Bila je debela, nepodnošljivo, monstruozno, kao “Mišelinov” amblem. Delovala je i da je viša od njega. Ali lice! Ono nije bilo ljudsko. Niti je plava boja njenih očiju bila ljudska! Čvrsto mu je držala ruku, a ona kao da se naglo sušila, ostajala bez krvi, bez sokova, bez žila, kostiju. Ni dlan se nije znojio, jagodicama prstiju na njemu je napipavao perut ili prašinu. Potom ni to. Seli su da popiju kafu i bio je u prilici da bolje osmotri to lice. Na njemu je gornja vilica toliko dobila na starešinstvu nad donjom kao da je nekada narandžasta Nina navukla masku ajkule. Ona proždire, trzao se dok je pokušavala da mu dodirne ruku! Ali ona je bila uporna, predatorka koja preskače igru sa lovinom, lovina mora hitno u njenu utrobu.

Ispod očiju su joj se pojačavale pege, kao jasno upozorenje okolini, kada je shvatila da je nepoželjna i odmah je počela da mrzi. Ne, ne, nemoguće! Ona je već odavno sve mrzela, inače joj se sve ovo ne bi desilo, ovakvo lice je dugo građeno, mnogo duže nego plivajuće salo i crvena kosa.

 Zoran S. Nikolić​