Žena iza zavese

Divna Ubavčić i nije bila toliko divna, ni toliko lepa, kao što joj je to ime govorilo. Kosa suviše retka, gotovo do prozirnosti temena, u masnim slapovima je padala do visine ramena, pa je za večernje izlaske koristila perike. Takvu kosu joj je ostavila u nasleđe majka, sa kojom jedva da je progovorila više od jednosložne rečenice u poslednje dve godine. Druga stvar, toliko karakteristična za nju, beše ožiljak po sredini levog obraza, koji je ona krila kosom ili maramom. Niko nije smeo da je pita od čega joj je. Najgore od svega beše satkano u njenom karakteru, uvek je imala zlurade komentare na sve i svašta, tako da je idealan posao za nju zapravo i bilo da radi kao sestra Doma Ydravlja.

Živela je na trećem spratu zgrade u kojoj se osećala memla, iz podruma se širio plesniv zadah od proklijalog krompira,  vlažnih zidova, mirisa pečuraka koje je neko gajio. Njena dnevna soba je gledala na ulicu, pa je volela da se sakrije iza zavese, tako da je niko ne vidi i da posmatra ljude osvetljene uličnom rasvetom. Njena ulica je bila zabačena i tako tiha, da su se na ledini gde je duvao jak vetar skupljala družina kerova, pa bi u jutarnjoj smeni išla pažljivo noseći u ruci kišobran u slučaju da je napadnu. Jednom je zaboravila kišobran, pa su je napali, lajući na nju i praveći sve uži krug, sve dok neki čovek, iznebuha se pojavivši nije oterao uporna pseta. Zahvalila mu se, okrenuvši glavu u stranu i brzo krenula ka stanici.

Ipak nije bila ni malo usamljena, kao što bi se moglo pretpostaviti. Biografija joj beše puna mladića za jednu noć, ponekad je imala neke kraće vezice, ne duže od nekoliko dana, nikad se ne sastajavši sa njima danju, samo noću.

I ništa se značajnije nije dešavalo u njenom životu prepunom dosade, da bi, najzad, posle  izvesnog vremena, primetila nekog čoveka u mantilu i šeširu da stoji oslonjen na banderu na ćošku njene ulice i puši. Prozvala ga je Eliot Nes, po čuvenom detektivu, zbog mantila i gedore, ne nalazeći ama baš nikakav razlog da stoji baš tu. “Kao da nekog čeka” – pomislila je, kopkalo ju je da sazna zašto svako veče stoji tu, danju ga nije bilo. Morala je da sazna, u krajnjem slučaju oteraće ga odatle, možda je neki manijak ili ubica na zadatku.  

I tako se jednom potrefilo, kad je oko pola tri ujutru izašla iz taksija, sa jedva dva popijena pića i pogledala u pravcu gde je stajao. Izgleda da je samo nju uznemiravala njegova pojava. Hrabro mu je prišla, pitajući ga šta radi tu, da li slučajno ne prati nju i ako je prati zašto je prati, šta hoće od nje. kad je završila sa pričom, nervozno se osvrnula oko sebe, očekujući neki odgovor.

- Sviđaš mi se, voleo bih da izađemo bar jednom.- rekao je nešto što nije očekivala. To nije bio odgovor na njeno pitanje.

- Ti se to šališ, zar ne? Ne izlazim sa nepoznatima.

- U to baš nisam siguran. - reče joj ispuštajući oblak dima. Šešir mu je i dalje skrivao oči, ali primetila je usne i bradu, ruku kojom je držao cigaru.

- Volela bih da više ne dolaziš ovde. Smeta mi tvoje prisustvo. Ako nastaviš tako, prijaviću te.

- Prijavi me.- slegnuo je ramenima, pa je krenuo, šepao je, ali se brzo odgegao sa tog mesta.

Sutradan je radila ceo dan, pa je posle završavala neke poslove, već je pao mrak kad je ušla u svoju ulicu i ugledala ga na starom mestu. Prišla mu je, namerno lupajući petama, da bi je čuo.

- Još uvek si tu. Podji za mnom.- naredila je. Bez reči je krenuo, šepajući. Odvela ga je dve ulice niže u “svoju” kafanu, poručila dve votke i sela preko puta njega.

- Ne pijem.- rekao je.

- Svejedno, popićeš. Ajde, skini šešir da ti vidim oči! Zašto me pratiš? - skinuo je polako šešir. Bio je srednjih godina, duže kose sa po kojom sedom dlakom, lepe sive oči, kao u vuka.

- Zašto me pratiš?

- Ne pratim te, samo stojim , to nije praćenje.- rekao je neuznemiravajući se.

- Rekao sam ti već, sviđaš mi se.

- Vrlo si duhovit! Ja se ne sviđam nikome. A zašto šepaš, jel to da bi privukao pažnju?- konobar je doneo dve votke i ona je svoju odmah popila.

- Da, namerno, volim tako da hodam.

- Ma znala je da nisi čitav. Na koga te podsećam, na bivšu ženu, devojku, sestru, svastiku, na koga? - upitala je. Nasmejao se:

- Ne.- reče, - Zašto misliš da se nikome ne sviđaš? Šarmantna si, poprilično zgodna, umeš da hodaš u štiklama.

- Da?- odsutno ga je pogledala, pa je približila sebi i drugu čašicu votke. On je gledao i pušio.

- Čak mi se sviđa i tvoja arogancija, način kako se obraćaš meni na primer.

- Slušaj, to što radiš nema nikakvog smisla, nađi neku drugu banderu, drugi kraj, daleko, samo idi...- ustala je odlučno, pogledala ga još jednom i izašla.

– Nisam ja pas, ne treba meni bandera.- rekao je pošto je izašla.

Ušla je u zgradu, nije stigla da odreaguje, kad je ugledala senku koja ju je zgrabila, stavila joj ruku na usta i prilepila uza zid.

- Nemoj da vrištiš, to sam ja.- klimnula je glavom.  On je pusti.

 - Kako si uspeo tako šepajući da uđeš u zgradu pre mene?

- Magijom.- ona se nasmeja, pa ga naglo neočekivano, gurnu na zid i grubo poljubi u usta.

- Jel to hoćeš? - prošaputa. - Eto dobio si, idi sad.- nasmejao se.

- Dobro ako baš hoćeš! - ovoga puta je poslušao.

Narednih meseci nije ga videla, iako je stražarila pored prozora.  Šta je tražio, šta je hteo? Gruba šala. Kao da se razočarala. Šta je pa očekivala? Nova Godina je pala u petak, radila je popodne, pa je uveče došla u stan, nigde nije želela da ide. Sneg je sipio posve lagano. Ušla je u stan, pustila tv, tražeći neku muziku, sipala je sebi čašu vina, obukla  haljinu od svetlucavog lamea, mirno iščekujući ponoć. Ipak je rešila da prošeta do kafane. Pogledala je kroz prozor, sneg je u sitnim pahuljama, iskošeno padao. - Volim sneg.- prošaputala je. Potom je ugledala njega. Otići će na piće, strašno je dosadno biti sam.

Preko haljine, obukla je dug kaput i namestila periku. Pogledala se u ogledalo, zadovoljna svojim izgledom.

- Možda sam malo lepa.- požurila je dok nije otišao.

- Sretna ti Nova!-  reče prilazeći mu.

– Sretna i tebi! – uzvratio je osmehnuvši se.

- Hoćeš sa mnom na piće  u onu kafanu. Na ćošku.

- Naravno!- krenula je ispred njega, ne gledajući ga konstatovala je: - Ti i dalje šepaš.

- Da! Po malo me još uvek zateže koža, ali već prolazi.- išli su polako.

- Šta se desilo da šepaš? Jel si se povredio? – okrenuo se ka njoj, paleći novu cigaru.

- Reći ću ti šta je bilo. Pas me je ujeo. Gotovo mi je otkinuo pola lista.

- Šališ se! Mene je jednom odbranio neki čovek, nepoznati i onda su kerovi pojurili njega.

- Da. Uspeo sam da im pobegnem, ali jedan manji, lajavi me je presreo i ugrizao, jedva sam se spasio. Naišao je neki čovek, gađao ga je…

- Ti si mene spasao. Zašto nisi ništa rekao?- prekinula ga je, shvativši da je to bio on.

- Čekao sam trenutak da ti kažem. A to bi bilo kao da želim da misliš da sam neki heroj. U stvari, mnogo si mi se dopala, viđao sam te po busevima, znao sam gde izlaziš… I ostalo, nebitno. Nemoj samo da misliš da sam neki čudak.

- Da, mogla bih to da pomislim. I sad želiš da mi se osvetiš, jer je kuče ujelo tebe, a ne mene.

- Ne, ne znam kakav to horor imaš u glavi, ali nešto me je privlačilo ka tebi.

- Ali ti ne znaš...

- Za ožiljak, znam i to te ne čini manje lepom.- sklonio je pramen kose što je skrivao ožiljak, - Oboje smo obeleženi nekim znakom.- pomilovao je nežno po obrazu. Udahnula je sneg zajedno sa vazduhom.

- Hajde da se napijemo.- rekla je sa smeškom.Kao da nije izlazila sa mnogo gorim osobama od njega.

- Može.- odgovorio je. Uhvatila ga je pod ruku. Iz daljine su izgledali kao neki sredovečan par, koji je zajedno jako dugo.