Žena mu je maćeha

Razlika između okorelog bandita i Manče Ćelepura je pedesetopostotna i očigledna je samo u metodama. Bandit zadaje ranu i srče krv ne izbegavajući pogled žrtve, Manča nema niti hrabrosti, niti spretnosti, niti snage da sam otvori gejzir krvi, ali ako ste već kakvim slučajem zadobili ranu, on će krišom popiti ili će sa patosa polizati, molećivo vas ubeđujući da vam više ta krv neće biti potrebna. On je kukavica i oblaporna nakaza od detinjstva. Nikada nikoga nije ponudio čokoladom, krio bi se da bi svoju pojeo, a kada bi bivao ponuđen, kidao bi koliko je mogao i bežao trpajući je obema šakama u bezdanu oralnu deponiju.

Uspeh u školi ga je razlikovao od kretena samo u tome što su oni u poređenju sa njim delovali kao tvorci naučnotehnološkog buma, mada ga to nije sprečilo da se iškoluje za konobara, niti da mu otac gastarbajter napravi kuću, kupi auto, da ga oženi, šalje na letovanja...

Otac mu je bio vredan i dobar čovek, pa i prijatnog fizičkog izgleda i simpatičan, to su svi tvrdili kada se penzionisao i vratio iz daleke celoživotne pečalbe. Videlo se da je željan da nadoknadi ono što je decenijama propuštao, da obnovi prijateljstva iz detinjstva i mladićstva, rodbinske i komšijske veze, da uživa u sitnim, ljudskim zadovoljstvima, a najviše da se prepusti ljubavi svoje dece, u čemu je bio pomalo nespretan, jer kao da nije uspevao u potpunosti da uoči razlike između njih i njihove dece. Jednako je prema svima postupao, i prema direktnom porodu i prema unucima, što je često bilo komično, ali nikada ružno ili neprijatno. Usputna šteta dugovremenog porodičnog odsustvovanja bila je njegova žena, propala pre vremena i pripremljena i fizički i duhom za onaj svet. No, Branislav je i to podneo ili je uspevao da ne pokaže zadobijenu ranu, da ne boji crnilom atmosferu u kojoj dišu njegovi mili, a i da ne bi ih opetrećivao svojim prisustvom, obnovio je staru kuću svoga dede i živeo je u njoj, moleći boga da joj tuđe noge što češće preskaču prag i da budu vesele u skoku. Tako je i bilo u početku, ali je počelo i nešto teže da dolazi, najpre u jedva primetnim naznakama, onda sve jasnije.

Nekako se podrazumevalo da će od troje dece, koju nije kada je vreme bilo darovao svojom mladošću, sin biti najbliži, da će mu pomalo pomagati, te da mu dopremi ponekad namirnice, da obezbedi kućne majstore, da otvori sa njim pivo i odgleda utakmicu. I nije trebalo da mu pribavlja potrepštine o svom trošku, sve Branislav može platiti i ne želi da svoje ošteti. E, ali taj sin je Manča Ćelepur, konobar koji je grubo oteran iz svake kafane u kojoj je radio, što zbog potkradanja gostiju i vlasnika, što zbog nemara, a bogme i zbog nekulture i zapuštenog izgleda. Naviknut na egzistencijalnu sigurnost koju mu je otac obezbeđivao, nije vodio računa ni o drugima, ni o sebi. O sebi ne na pravi način, već samo da se preždere i napije, uvek na tuđi račun. Otuda mu i nadimak, jer narod ne greši u imenovanju i formiranju kolektivnog pojma. Znao je to Branislav, ali se nadao, kada je čuo kako ga zovu, da je to ipak inspirisano kakvom besposledičnom šalom, a ne sinovljevim karakterom, no nada je samo prevara, nadomeštanje do otrežnjenja.

–        Ćale, da mi ti daš ovlašćenje za banku, da se ne mučiš da stalno... – Manča Ćelepur se spremao za novu životnu fazu, koju je danima projektovao i koja mu se činila izglednom i divnom.

–        O, sinko mili, bojim se da će potom nastupiti veća muka po mene... A ni tebe to neće učiniti domaćinom... – vrteo je glavom i gutao pljuvačku.

–        Ali šta će tebi pare? Pa ti ništa ne trošiš... – prebacio je Manča svoj pomijasto-unjkavi glas i stav na tužnomolećivi režim. – Tebi malo treba.

–        To je tačno, baš malo mi je potrebno, ali sam siguran da bih odmah ostao i bez toga što je neznatno.

Shvatio je penzionisani bogati, za ovdašnje prilike, gastarbajter šta je izrodio: stoku bez veterinarskog pasoša. Na veliku žalost, shvatio je i da mu je starija ćerka lenština, da se udala za lenštinu, te da i ona očekuje tatin novac u većoj meri od onoga što joj redovno daje. Utehu mu je donosila najmlađa, od koje je najmanje očekivao. Ne samo što se neočekivano školovala i što je vredno radila, nego je i sa ustezanjem pružala ruku kada bi joj otac nudio novac, ali to divno saznanje o detetu i nastalu toplinu nastojao je da pomuti i prekine Manča, ljuteći se i prigovarajući, računajući, po običajnom pravu, da je on jedini uživalac svih dobara za očeva života i jedini naslednik potom. Tako je nastupila teška starost i nesmetano je topila Branislava, čak uporno pomagana od strane najbližih, od strane onih koji bi trebalo da joj budu brana, ustava koja će je odlagati.

Nije mogao starac da gleda kako Manča donosi tek trećinu namirnica za koje mu je davao novac, a onda ono što donese sam pojede ili čak krišom pakuje i nosi kući, nije mogao da ga gleda onako naduvanog stomaka i užurbanost u njegovom punjenju. Izbegavao je da ga gleda u oči, jer u njima nije bilo pogleda. Tako je, na kraju, i umro bez ičijeg pogleda. Posle dva dana mrtvog ga je zatekla najmlađa ćerka i jedino ga je ona od najbližih iskreno oplakala. Manča je imao novu brigu...

Još dok mu je pokojni otac bio na kućnom odru, pokupio je svu dokumentaciju koju je mogao da pronađe i sve bankovne kartice, pa je odmah po sahrani otišao u banku, s namerom da podigne novac. Ali, to nije moglo tako, objasnili su mu službenici, potrebno je da se pokrene ostavinski postupak, kojim će se utvrditi kome šta pripada. Objasnili su mu potom u advokatskoj kancelariji i da nije jedini naslednik, ali i da to može postati ukoliko se sestre odreknu svog dela u njegovu korist. Onako nezasit, nije mogao da shvati da se one ne odriču, no da će čak ravnopravno učestvovati u raspodeli ukupnog nasledstva, a najpre u deobi stotinak hiljada dolara.

Za ono što se desilo na prvom ročištu svi smatraju da je van mentalnog domašaja Manče Ćelepura, da je u pitanju pokvarena advokatska igra.

Naslednici nisu međusobno govorili dok su čekali da ih sudski službenik pozove u sudnicu, te sestre nisu obratile pažnju na prisustvo Mančine žene, ćutljive i mršave, samo su joj diskretno klimnule glavom. Smatrale su da je ona tek u pratnji, ali im se dobro stamnilo pred očima kada ju je Mančin advokat predstavio sudiji kao naslednika, kao suprugu pokojnog Branislava. Nisu ni čule šaptanje svojih advokata o tome da supruga ima pravo na polovinu zaostavštine, da ostatak dele deca pokojnog. Kada su trnci iščileli iz vrelih slepoočnica, onda nisu mogle da govore, mucale su da im je majka odavno preminula i da se otac nije ponovo ženio, da je živeo sam, da je sam i umro, ali to više sebi, narazumljivo i bez jasne oralne artikulacije, a onda i jedna drugoj, prelazeći preko nesporazuma koji su davnašnji, ali pojačani u poslednje vreme.

Manča je blistao, sa zluradim osmehom koji je uvek nosio kada bi pojeo i tuđi deo. Činilo mu se blaženim to što u jednoj osobi ima i suprugu i bogatu maćehu.

(NAPOMENA: Kada sam počeo ovu priču, na osnovu jednog nedavnog stvarnog događaja, nisam ni slutio da su prilično česte u mojoj okolini porodične prevare u vezi sa penzijama iz inostranstva. Nabrojano mi je samo u jednom razgovoru desetak slučajeva, imenima i prezimenima, ili slikovitim opisima osoba kojih se, u prvi mah, nisam jasno prisećao. Najčešće je u pitanju ženidba snajom, kao  da je to svojevrsni nastavak “Nečiste krvi”.)

Zoran S. Nikolić​