Žena u okrilju zime

Oči njene prepune tuge, dok ozbiljno sedi i gleda u konobara koji  vešto prolazi između stolova, sa malom zadrškom kraj njenog. Ne pita je ništa, jer se ona samo brzo osmehne i nastavi da gleda nekud, odsutno mešajući kašičicom šlag u kafi, koji se rastapa i pretvara  u nestalnu penu, koja nestaje kao da je nije ni bilo. Potom pije kafu, ispija je do dna, i nastavlja da sedi. Posle izvesnog vremena trgne se i polako ustaje, ostavlja na stolu dvesta dinara, i polako izlazi, dodirujući rukama druge stolove i stolice.

Napolju pada sitan sneg, koji se topi u dodiru sa asfaltom. Konobar želi da izađe da joj pomogne, ali ne zna šta bi joj rekao, pa nastavlja da služi posetioce. Ona ne primećuje sneg, ide raskopčanog kaputa, vrat joj je u potpunosti ogoljen, obrazi i dah hladni, oči joj suze od laganog vetra. Ulazi u tramvaj, poluprazan, sluša glasove ljudi, ali ne vidi nikog. Ulazi u svoj stan u prizemlju jedne zgrade, prijatna toplota od centralnog grejanja joj brzo zagreva obraze. Pali svetlo u hodniku, i u polumraku dnevne sobe skida kaput i ostavlja ga na podu.

Pušta jednu od svojih pripremljenih polivinilskih ploča klasične muzike  koje pucketaju i taj zvuk je vraća u njene mlade dane. Čuju se tihi jecaji violončela, baritonom je pogađa ta jačina, ali ona zapravo voli tu svoju tugu, u kojoj nalazi utočište. Njena tuga se pojačava i ona tone u nju, tone tako da više ne oseća ni glad ni žeđ.

Oči je skupila tako da izgledaju kao dva uska  proreza. Mrzi ogledala u kojima ne prepoznaje sebe. Bila je lepotica, sad joj obrve nevidljive idu povijene na gore, boja očiju je postala šućmurasto žuta, usne sasušene i modre, kosa kao poludivlja reka koje je dodirivala sparušenim rukama, vezivala je u punđu crnim ukosnicama, ali  i dalje je izgledala čupavo. Mrzela je i starost i sebe. Prijatelji su joj govorili da je lepa i dalje, ali na drugačiji način. Lagali su je, znala je da je lažu, kako može starica da bude lepa, a vreme samo prolazi, prolazi...I oni su starili, bili su i ružniji od nje, ali njima to nije bilo važno, da li su privlačni ili ne, imali su neke svoje zanimacije, neki život koji njoj nije bio poznat.  Dok je bila lepa, svi su je voleli, mnogo udvarača, gotovo svaki dan neko novi, flert, obožavala je te male muško-ženske igrice, zbog kojih se nikad nije udavala. Uvek je sledeći bio primamljiviji od prethodnog, ljubav je prevaziđena stvar, mislila je,a onda je sve utihnulo, nestalo gotovo preko noći.  Vreme je tako varljivo, prevrtljivo, više joj niko nije prilazio, nije bilo zavođenja, uzbuđenja u dodiru sa nečim novim…

 Možda je lepa onom konobaru, možda je samo ljubazan. Svakako da ima decu... Samo je želela da umre, da se ne slika nigde, da potone, da je nema. Sad bi volela da ima makar jedno dete, ali zakasnila je, suviše je zakasnila.

Zaspala je u neko doba noći. Muzika je odavno prestala, a ona je uhvatila dva sata sna, dva sata zaborava. Bilo je pet ujutru kad je izašla iz stana. Napolju mrak, dočekali su je psi skitnice, ali nisu lajali na nju. I njima je dosadila.

Sela je na klupu u parku. Na nju je skočilo malo belo psetance i zaspalo u njenom krilu.

Polako se razdanjavalo, mrak zime je težak, mučan, opor. U polutami sobe za osoblje, na prvom spratu staračkog doma, mlada sestra Tea kao da je videla neku priliku u parku, kroz zamagljen prozor. Sneg je sitno padao. Seti se ko je to i skoči kao oparena. - Opet je izašla iz sobe.  Stvarno me nervira ta baba, šta ona zamišlja da je neka kraljica.- Ljutito je sišla po nju, u klompama i belom mantilu, drščući. - Dobro bre, Eva, dokle ćeš noću da izlaziš napolje, pa zima je, prehladićeš se!- Žena je pogleda kao da je prvi put vidi.

- Mogu li da zadržim ovo kučence? Pogledaj kako je lepo! -

- Slušaj me dobro, to je tvoje kuče, zadrži ga, ćerka ti ga je kupila, sećaš se?-

- Koja ćerka?- upitala je dok je vodila u sobu- Jel tvoja ćerka? Ona je mnogo lepa i dobra.-

- Da, moja!- rekla je Tea koja je imala jednog sina od tri godine.  Strpala je u krevet, pre toga joj dade lek za spavanje, mada je kod nje lek delovao dva sata, u sedam će već ustati. Tea protrlja podlaktice brzim potezima ruke, da bi se ugrejala, pa požuri u sobu za osoblje.  Kafa joj se ohladila, ona opsova, i stavi drugu dok je palila cigaretu.- Opet problemi sa Evitom?- upita je Ceca, koleginica.

- Opet! Bila je glumica, znaš, ne podnosi lako što stari. Kao da mi nećemo ostariti. - Gledala je kroz prozor. - I uz to ima alchajmera. A ćerka u Australiji! Kakav život, kakav? I kakva deca, sebična! Što i nju nije povela tamo? - Tea udahnu još jedan dim, pa još jedan, pomislila je da Eva i ne zna da ima ćerku. Možda bi je više bolelo da zna da je ima, a da je nikad ne viđa. - Gde ćeš za Novu? - upita Cecu da bi skrenula pažnju na neke nebitnije stvari. - Nadam se samo da neću da dežuram ovde kao prošle godine.- odgovori Tea. - Valjda će me onaj moj slepac izvesti negde, ne želim ni da sedim u kući, dok svi mladi…!- odamhnu rukom i sede.