Žena u prozoru

Još jedno tiho jutro, vetrovito i usamljeno. U uobičajenoj maršruti, krckaju daščice parketa pod mojim korakom. Veliki iznajmljeni prozor za setu iznajmljenog prizora. Pogled se pruža prema parku, prema daljinama beskrajnog naselja i niza zgrada podignutih od bele cigle. Maglovita belina i sumorna, zbunjujuća uniformnost. I veliko drvo kao svetionik, kao orijentir kretanja po mislima. I melodijski intervali male žute ptice. Najavljuju zakasnelo proleće, retke prolaznike i ženu sa povocem u ruci. Mršava, neuredne kratke kose neodređene boje, uvek u istoj jakni, sivoj i prevelikoj. Stoji ispod razgranate krošnje, izgovara blage komande, strpljivo, kao i svakoga dana, čeka dok njen ljubimac njuška iza drveta. Pali cigaretu slobodnom rukom. Brižno prati dešavanje iza drveta. Između “dimova” čujem tepanje i nekakve mantre kojima kao da miluje čupavka, očigledno zaigranog u skloništu od pogleda. Cigareta joj dogoreva među prstima, sviknutim pokretima otresa pepeo, pikavac mrvi među požutelim prstima i spušta ga u džep jakne. Drugom rukom sprema kesicu da pokupi nečistoću iza kučeta, pažljivo se saginje da ga ne uplaši, a zatim se uspravlja i vezuje paketić koji prazno leluja na vetru.

-Idemo, Kuzja!

Odlazi i odnosi svoj šapat i tihi zvuk koraka. Odnosi i pesmu žute ptice. I stidljivu najavu proleća. Zamišljena, žena se usporeno i skrušeno, pomalo lelujavo, utapa u maglovitu belinu ulice. Čvrsto steže povodac čiji je landaravi kraj odano prati, vrluda na stazi, pokajnički i bešumno prazno, bolno i odavno bez Kuzje.

Autor Olgica Marinković