Ženidba Vukote Cerovića

Kada Beograd ugazi u maj, sve procveta! I priroda i devojke. Ako ne verujete meni, pitajte Vukotu. On je ekspert za devojke koje rođenjem, ali i izgrađenim stilom i neodoljivim šarmom postaju Beograđanke! Već godinama ih skenira ispijajući pivo u bašti hotela Moskva, ali, u prelepom, šarenom buketu, još nije našao onu pravu. Njegovi kriterijumi su bili podignuti visoko, na nadmorsku visinu Žabljaka, odakle je Vukota rodom. I ovo majsko popodne, Vukota je za istim stolom. Udobno zavaljen u stolicu, pažljivo je posmatrao devojku koja je, nervozno šetajući  pored Terazijske česme, sve češće gledala na sat. Bilo je očigledno da onaj koga čeka kasni, a žensko strpljenja je bilo na izdisaju. Vukota je bacio čačkalicu iz usta, ispio poslednju kap svog piva, prošao prstima kroz gustu crnu kosu i sigurnim korakom pošao ka devojci koja je izgubila svaku nadu...

-Ja se tebi sviđam… – imao je neobičan stil, koji je često zasmejavao, još češće iritirao, ali nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Mada je plavuša u beloj majici i lila suknji bila iznenađena njegovom drskošću, izostala je njena burna reakcija.  Samo se pomerila par koraka u stranu i pogledala u pravcu odakle je očekivala svog dečka.

-Ja sam ti sreća u nesreći – ponovo je prišao, ali mu je plavuša  uzvratila pogled koji je sekao sve pred sobom. Nije rekla ni reč, samo mu je okrenula leđa i podigla ledeni pogled prema reci prolaznika.

-Neće doći, ja sam ti poslednja šansa… – Vukota je imao višak samopouzdanja, trošio ga je sa promenljivim uspehom, ali nikada nije odustajao. Lepa plavuša je prezrivo pogledala Vukotu, i, napravivši nekoliko spasonosnih koraka od njega, ponovo pogledala na sat i namrštila se.

-Taj ti i ne vrijedi mnogo kad te pušta da ga tol’ko čekaš. Tebi treba neko da te poštuje i voli, a ne da te ponižava. Kod mene je žena zakon, i uzrok i posljedica ljubavi, moje sve na svijetu –prišao je i nastavio da melje, pa ga je devojka prvi put pogledala kao ljudsko biće.  Njen pogled je sada bio mnogo blaži...

-Pa gde ti je ta tvoja koju toliko obožavaš? – prevarila se radoznala plavuša i, navučena na dobro izvežbanu rečenicu, poče razgovor sa Vukotom.

-Vidiš, ja tražim onu pravu, ženu koja zna da ljubav da, ali i da je primi. Koju ću da držim kao malo vode na dlanu, da je uspavljujem i budim poljupcima – pogledala ga je malo bolje, duboko u oči, jer ono što je videla nije se slagalo sa onim što je čula. Pred njom je stajao neotesan Crnogorac, a iz njega je izlazila pesnička duša, koja je zagolicala njenu maštu..

-Pa traži je, koliko vidim, imaš dovoljno vremena...

-Ja sam je naš'o...

-Pa što nisi pored nje, na nekoj planinčini u Crnoj Gori, nego meni dosađuješ!

-Ja sam pored nje, samo ona još to nije shvatila...

-Slušaj ti...

-Vukota… – Iskoristio je šansu i predstavio se Vukota.

-Slušaj me dobro, Vukota, ti jesi neobičan, možda i simpatičan mladić, ali ja imam dečka, imam ozbiljnu vezu...

-Ih, što ti je ozbiljna! Ti ga ozbiljno čekaš! To je sva ozbiljnost u tvojoj vezi. Nemoj da gubimo vrijeme... Ajde da sjednemo, popijemo piće, pa ako ti taj  “ozbiljni” naiđe, srećan vi put..

-Čoveče, mani me se, dečko samo što mi nije stigao…

-Mene nikada ne bi čekala, ja bih čekao tebe. To je stvar kulture, poštovanja žene, a ne gaženje njenog dostojanstva! Jedno piće? – posle pitanja sledio je izvežbani pogled podignutih obrva, što je plavušu prelomilo.  Čekajući dečka koji redovno kasni, već pola sata je nervozno cupkala, pa je rešila da mu stavi do znanja da njeno čekanje može da ga košta…

-Samo jedno piće – plavuša je značajno pogledala u duboke, sjajne crne oči, ne znajući u šta se upušta.  Vukota je pokazao rukom ka bašti hotela i ispratio plavušu do stola. Kao pravi kavaljer, pridržao joj je stolicu, seo preko puta nje i pozvao kelnera.

-Što ćeš da popiješ... Izvini, ja ti ni ime ne znam..

-Jasna..-  predstavila se plavuša, što je bio znak da Vukota može da nastavi… 

-Jasna, lijepo ime – Vukota je razvukao osmeh, a onda se setio…

-Mali, kao i obično… – podigavši ruku, Vukota je naručio piće i odmah prešao na stvar.

-Vidi, Jasna, ja sam završio prava i rešio sam da se ženim! Ali, danas to nije lako. Nemoj da se ljutiš, ali današnje djevojke nisu ono što su nekada bile. To se sve pretvorilo u sponzoruše, a meni treba normalno čeljade, da, kada odem na Žabljak, imam šta da pokažem! Da se ne sramotim pred roditeljima… – zalaufao se Vukota i ko zna koliko bi tako terao da ga plavuša nije prekinula..

-Alo, šta to pričaš, ja te i ne poznajem...

-E, to ćemo odma’ da ispravimo! Ja sam ti Vukota Cerović, sin Perune i Miraša Cerovića iz plemena Drobnjaka, diplomirani pravnik, humanista i pjesnik, zaštitnik slabijeg pola u svim situacijama! Jednom riječju, ljudina! A tražim samo jedno, poštenu djevojku!  Pre svega, treba da je nevina, to je uslov svih uslova! Ako djevojka nije u stanju da sačuva svoju čast, kako će čuvat čast kuće Cerovića, kako će mi djecu podizati! Evo, ispričaj mi sve, želim sve da znam o mojoj budućoj..

-Tebi stvarno nije dobro!

-Vidi, Jasna, pola Žabljaka je moje! – malo mu je falilo da poveruje u ono šta je rekao…

-Žabljak je stalno pod snegom, verovatno je i pola snega  tvoje! – najzad se nasmejala plavuša…

-Ne mislim na snijeg, nego na zemlju, na šumu! A kad tuda prođe autoput! To će biti  bogatstvo! – Vukota je bio toliko ubedljiv da je već video autoput preko Žabljaka, i sve prateće objekte pride, pa je i plavuša počela da uživa u predstavi na otvorenom. Kada se setila da ima ozbiljnu vezu, okrenula je lepu glavicu ka šumi prolaznika, nadajući se poznatom liku. Samo što je Vukota hteo da nastavi svoje skromno predstavljanje, ona je radosno ustala i mahnula muškarcu koji je prilazio njihovom stolu. Vukota je smireno pogledao u srećan par, razvukao je zadovoljan osmeh, a onda se okrenuo i pogledom pozvao kelnera. Samo što je srećan par krenuo od stola, Vukota se obratio nepoznatom muškarcu...

-Alo, sokole, ne misliš valjda da ću ja da plaćam piće tvojoj djevojci – dečko se okrenuo, pa iznenađeno pogledao u Jasnu, koja je nevino slegnula ramenima...

-Koliko treba – mladić je pogledao u kelnera koji je spuštao račun na sto...

-Hiljadu dinara...

-Hijadu dinara za jednu koka-kolu! – narogušio se mladić.

-A moje pivo! Dok sam ti je čuvao, morao sam popit pivo! Ajde, jadan, stis’o si se za hiljadu dinara…

-Dečko je besno pogledao Vukotu i bacio novac na sto. Nisu više imali vremena za gubljenje. Držeći se za ruke, zaljubljeni par je nestao u gužvi.

-Još ti pali ista fora, Vukota – smeškao se kelner dok je uzimao punu čašu koka-kole sa stola.

-Pali, pali, burazeru, ovo je danas četvrta! Nego, donesi mi još jedno pivo i sačuvaj tu koka-kolu, trebaće – glumeći velikog šmekera, Vukota je podigao levu obrvu i napravio grimasu koju je dugo vežbao ispred ogledala.    

-Reci mi, brate mili, što se ne vratiš na Žabljak? Ja radim već deset godina, a ti studiraš malo duže! Vrati se kući, pa ne možeš celog života da budeš ilegalčev ilegalac i da piješ pivo na tuđ račun! Jednom će neko da te nauči pameti, zapamti šta sam ti rek’o… – dok je njegov  mlađi brat odlazio ka novim gostima za drugim stolom, Vukota je ponovo bacao pogled ka devojkama koje su nestrpljivo gledale na sat...

Bratislav Rosandić