Živ sahranjen

Otvorio sam oči i nisam video ništa. Apsolutno ništa. Kažiprst sam prineo desnom oku. Nisam ga video. Nikada nisam bio u ovakvom mraku. Ležao sam na leđima. Dok sam vraćao ruku na stomak, dodirnuo sam nešto iznad glave. Nešto što je bilo jako blizu. Ploča od drveta. Kucnuo sam tim nevidljivim kažiprstom i zaključio da je sigurno od drveta. Iza glave isto. Daska. Nožnim prstima sam napipao ono što se nalazilo ispred njih. Takođe - daska. Spustio sam ruke na pod. Dlanovima sam dodirivao nešto poput tepiha. Ja sam u kovčegu! Živ zakopan! Živ sahranjen! Gurao sam poklopac u nadi da mogu da ga otvorim, ali to je bilo nemoguće. Ekseri su bili dobro zakovani.

Pokušavao sam da se setim poslednje scene pre nego što sam otvorio oči. Bilo čega. Gde sam se to nalazio pre pokopa? Šta mi se desilo? Setio sam se. Bio sam na svadbi. Čijoj? Svoje ćerke. Da, na svadbi na koju nisam želeo da idem, jer mi se nije sviđao njen mladić. Imao je sve osobine koje ja nisam posedovao. Lep, pametan, duhovit, obožavan i bili smo u svađi. Ipak sam otišao. Kada je to bilo? Juče, prekjuče... Koliko se sećam, čak smo se pomirili. Na njegovu inicijativu. U nekim momentima bili i zagrljeni. Da li me je ipak on ubio? Teško da je on. Možda neko drugi. Možda mi se nešto desilo. Kako sam nastradao? Sećam se da sam popio. Baš sam popio. Približio sam dlan desne ruke ustima i dunuo. Još sam smrdeo na alkohol. Da li sam vozio? Ko je bio sa mnom? Ko je još poginuo? Boli me glava...

Počeo sam da vičem. Da dozivam ženu ne izgovarajući njeno ime.

- Upomoć! Upomoć!

 Desetak puta.

Zvuk pomeranja kvake. Škripa šarki na vratima. Svetlost. Glas.

- Šta je bilo!

Poznati glas. Okrenuo sam glavu na levu stranu i video deo, takođe poznatih, lepih nogu. Od stopala do kolena. Otvorio sam usta, hteo da postavim pitanje, ali nisam znao koje. U istom momentu shvatio sam gde se nalazim. Uz njen smeh.

- Pitaš se gde si? Smestili smo te na trosed. Zaspao si pre nego što si ga dodirnuo. Kasnije sam čula da si pao. Došla sam da te podignem, ali to je bilo nemoguće. Ostavila sam te na tepihu i eto te sad, otkotrljao si se i završio ispod stola. Čekaj da te slikam.

Goran Stojičić