Život

Svakoga dana su prolazili mojom ulicom. Rumenko, Jordana, i crno siva kuja, koja ih je verno pratila,  izazivajući lavež pasa u dvorištima sve dok ova družina ne zamakne iza krivine, ka njihovoj, najčudnijoj kući u našoj ulici. U stvari, to i nije bila kuća, već čardak obavijen bedom, puzavicama, i tajnom o neobičnoj družini, za kojom su se svakoga dana protezali čudni pogledi. Čardak je bio bajka u koju su se Rumenko i Jordana sklanjali od sveta koji ih nije prihvatao. Koji nije znao da oni sve svoje na sebi nose, i to nikada ne svlače! Oboje su nosili po nekoliko smrdljivih majica, džemper, prsluk i na kraju crnu jaknu ili crni sako, kao da im se crna garderoba slagala sa crnim životom.  Samo su zimi dodatno navlačili i kapute koje nisu zakopčavali, već su ih vezivali kaiševima oko struka. Kupanje su izbegavali iz vrlo praktičnih razloga! Što da se kupaju, kada će opet da se isprljaju, zaključili su dosta davno, i o tome više nikada nisu raspravljali. Jordani je pletena šarena kapa potpuno pokrivala glavu i ulepljenu, prljavu kosu, šareni šal joj je nemarno visio oko vrata, a ugašeni pogled je umorno pratio njen sitan korak, koji je pomagala velikim, krivim štapom. Na njenom zboranom licu dominirale su  jagodice, a ispod spljoštenog nosa su se nazirali brkovi na kojima bi joj pozavideli mnogi muškarci.  Ona je potpuno bila u svom svetu, svetu tišine.  Za razliku od nje, Rumenku je pletena crna kapa pokrivala samo vrh glave, pa mu je prljava, smrdljiva kosa virile ispod nje, spajajući se sa dugom  bradom i dugim brkovima, koji su pokrivali sve osim očiju u kojima se nazirao bol. Dok je Jordana bila u svom svetu tišine, Rumenko je sve vreme glasno kleo i zapomagao, a štapom je više vitlao iznad glave nego što se njime oslanjao na asvalt. Njegovo zapomaganje i kletve su  iritirale sve.  I  komšije i njihove pse, pogotovo što se njegovo zapomaganje  nije razumelo. Nije se znalo ni koga, ni zašto kune, ali se osećao bol u njegovom glasu! Bio je to jauk života koji boli do srži, ali se, i pored toga, ne ispušta! Drži se čvrsto, sa obe ruke!  Sve ostalo, ono što su Rumenko i Jordana krili duboko u sebi, što niko od nas nije želeo, a ni mogao da vidi, prolazilo je ulicom praćeno lavežom pasa i našim  podsmesima. Takvi kakvi su, svakoga dana su sa veknom svežeg hleba ispod ruke prolazili pored kuće u koju se moj najbliži komšija vratio posle trideset godina napornog rada u Švajcarskoj. U renoviranje kuće komšija je uložio mnogo novca, pa je sada njegova trospratna kuća svima skretala pažnju! Bila je to najlepša kuća u kraju. Komšija je mislio na sve, na kuće, stanove, kola, nameštaj, na kupatila sa đakuzi kadama, na lustere, centralno grejanje, na bazen u dvorištu, na sav luksuz koji je mogao da mu padne na pamet! Naviknut na sasvim drugačiji život, komšija je bio zapanjen svakodnevnim performansom Rumenka i Jordane. Dok je on zarađivao pare u Švajcarskoj, Rumenko i Jordana su, skupljajući  kartonske kutije, zarađivali dovoljno za hleb, i za kafu u krčmi kod Zore.  Živeli svoj život na svoj način. Nisu se hvalili, ali ni žalili. Nisu brinuli što su predmet  podsmeha, čudnih pogleda i vrtenja glavom. Nikome nije bilo normalno njihovo ponašanje, ali smo se, malo po malo, navikavali na njihov neobičan stil života.  Za to vreme, ja i moj komšija smo se navikavali jedan na drugoga. Nije tu bilo ništa više od komšijskog poštovanja na distanci. Naše druženje se završavalo na ogradi, jer moj komšija, i pored mog poziva, nije odlazio u posete, a nikoga nije zvao u svoju kuću. Pošto mu je supruga sve više vremena provodila u Cirihu, komšiji se polako navikavao na samoću.  Malo po malo, samoća mu se uvukla u dušu, postal su jedno. Prolazili su dani, meseci u našem komšijskom druženju na ogradi, a onda je komšija odlučio da otvori svoju dušu.  Pozvao me je jednog dana do ograde i značajno mi namignuo. Pošto je prvo pogledao levo i desno, da bude siguran da smo sami, uneo mi se u lice i otkrio mi tajnu.    

-Komšija, u onoj pekari kod solitera, posle podne je peciva upola cene...- prošaputao mi je kao da mi je otkrio čarobnu formula, najveću tajnu njegovog bogatstva! Nisam znao da li da se smejem, ili da plačem. Čovek koji ima milion švajcarskih franaka, kupuje bajato pecivo, a Rumenko i Jordana svakoga dana kupuju po veknu svežeg hleba. Dugo sam gledao za njim, ali nisam nalazio reči, misli su mi se vezale u čvor…

- E, moj komšija...- otelo mi se iz dubine duše.  Nije mi bilo suđeno da razumem tuđi život! I moj mi je bio tajna, pa sam se vratio svojoj bašti. Riljanje, okopavanje, zalivanje, u bašti je svakoga dana bilo posla, pa mi je vreme brzo prolazilo. Uživao sam!  Nisam odustajao od svog načina života, baš kao ni  komšija od svog. Dok sam se ja znojio od posla, on se znojio od sunčanja! Svako ima svoj život, i pravo da ga potroši kako hoće. Rumenko i Jordana su imali svoj, ja svoj, a komšija je imao svoj život, koji se kitio sa million švajcaraca, dva auta, tri kuće i dva stana u Srbiji, i dva stana pride u Cirihu. To bogatstvo je skrojilo čoveka po njegovoj meri! Imao je sve! Novac, kola, kuće, ženu, decu, unuke, dovoljno razloga da svoj život učini još lepšim, a, opet, nije imao ništa. Život bogataša ne znači uvek i bogat život! Ja sam dosta radio, voleo je da kaže komšija protežući se u svojoj ležaljci raširenih ruku i nogu, sa sunčanim naočarama na glavi, i bog zna čime još u glavi. Kako je vreme prolazilo, prolazilo je i zadovoljstvo takvim  životom. Čovek koji je navikao na rad, nije mogao da se navikne na izležavanje po ceo dan! Dok su Rumenko i Jordana svakoga dana skupljali staru hartiju, dok sam ja zalivao baštu i brao plodove svoga  rada, komšija Rajko je donosio najgoru odluku u svom životu. Progonjen samoćom, a ne našavši novi smisao svog života,  povukao se u sebe, i pobegao u smrt. Čitavog života je radio da bi mogao lepo da živi, a onda, kada je zaradio dovoljno novca za deset života, stavio je sebi kesu na glavu…

Rumenko i Jordana i dalje prolaze istom ulicom, kupuju svakoga dana svež hleb, piju kafu u istoj krčmi kod Zore, a na vratima najluksuznije kuće u mojoj ulici  menja se samo umrlica. Nedelja, četrdeset dana, pola godine, godina dana, a ja još uvek ne mogu da razumem  čoveka koji se odrekao života...

Bratislav Rosandić