Život

Bilo je to vreme pre čoveka. Bilo je to vreme bez vremena. Duh života vladao je svetom. Bio je nadmoćan u lepoti bujanja u iskričavosti radovanja u svakom živom obliku.

A, rekoh, čoveka nije bilo.

Postojalo je umiranje, baš kao i rađanje, ali nije bilo patnje i bola.

Rekoh, čoveka nije bilo.

Nije bilo apsurda i zablude. Život se baškario u svim mogućim oblicima i bio je zadovoljan, jako zadovoljan, prosto srećan. Viđen okom nečije svesti budio je poštovanje i zahvalnost.

Čoveka još nije bilo.

Zvezde su grlile planete, noć je grlila dan, a stvarnost san. Sve je bilo pre čoveka.

Jednom je život, u naletu posebne inspiracije, želeći još oblika u kojima će da se ostvari, tako savršen, stvorio čoveka. I prvi put munje su bile besne, životinje umirale od straha, a biljke zauvek ućutale svoj predivan govor sa Suncem. Šta bi, pomisli, život? Kako je moguće da se sve promeni? Prvi put je život osetio strah.

Rađali su se ljudi. Opstajali, razvijali se, tražili više i još više od života. I sam život se snalazio kako je znao i umeo. Ništa više nije bilo isto. Pojavile su se neke tamne sile koje nisu bile od života. Život je sve davao i mudro čekao. Jednom je rešio da svu odgovornost za budući život da tom novom, ali jako zahtevnom i nezasitom obliku zvani čovek. Vremenom, koje je moralo da nastane, čovek je umislio da može da pobedi snagu života. Čemu to, pitao se prostodušni život? I ostavi on čoveka da živi i da stvara i da razara…

Život svakim trenom ostvaruje sebe. Život daje. Raduje se svakom obliku, a najviše kada u čoveku prepozna svoju snagu, jer ne boji se on zbog sebe, već zbog tog nesrećnog oblika koji još za sobom traga.