Život na zidu, iznad klavira

Sedam puta je odzvonilo na Sabornoj crkvi, zvonko, a opet, s nekom dubinom, kao da se zvuk probija kroz oblak, težak od nagomilanog proteklog vremena. Razumeju se, zvono i ona, dobri su prijatelji poodavno... Zidni sat je vredno radio, trudeći se da bude precizan, tako da je, kojim slučajem, pripadao nekoj drugoj kući, veoma bi ga cenili zbog toga. A ona ga nije ni primećivala. Samo je brojala to prolamanje zvona kroz vazduh, koji je dolazio s dveju reka i razbijao se o zidine Kalemegdana, na čijim stazama već dugo nije bila, iako su joj nadomak nogu. Ali, stopala ih i ovako pamte, svaki uzvišeni kamen, svako drvo, čak i ono posečeno. "Zindan" kapiju, Zvezdanu opservatoriju, most koji vodi do crkve Svete Petke i Ružice, širinu Dunava prema Gardoš kuli... sve je to postojalo u njenom staklastom pogledu i kada ih nije gledala, zamagljenom od nataloženih slika, koje se preklapaju, kao u starom aparatu za slajdove, koje je s mužem donela iz Moskve. To je bilo njihovo prvo putovanje. A zatim, bilo ih je još...naučne konferencije, susreti, obilasci muzeja... Čudna je samoj sebi, a istovremeno i jako draga, ta devojka iz prošlosti, omladinka ilegalnog oslobodilačkog pokreta, onako lepršsva, vesela, a smela, što je jako želela da uči, uči, i nikada se ne zaustavi. U vreme revolucija, kada su se svi borlli za granice, ona se borila za znanje bez granica, njoj je znanje značilo slobodu. Htela je da se vine do drugih nebeskh tela, da se i tamo smeje, i nikada više ne bude u ilegali. Sada joj je sve to tako neobično, dok na tom starom aparatu gleda slajdove sopstvenog života, a čini joj se da nisu njeni. I ako jesu, zaista su čudesni, toliko, da bi ih rado opet proživela. Crno-bela fotografija u ramu boje bakra, nasmejane devojke krupnih, iskričavih očiju, lica uokvirenog tamnim loknama, još su tako pune svežine, kao da su svakog dana umivane izvorskom vodom. Do nje, slika njenog muža, kolege s fakulteta, pre njihovog venčanja, a odmah tu pored, zajednička slika sa venčanja. Skromnog, građanskog, tek toliko, da se "registruju", pa da idu dalje u život, sa tom grozničavom željom da ga upoznaju, ljubeći se, a ljubeći i ceo svet, tako što će ga što više upoznavati i dati svoje ideje o njemu. Da, tome svedoče i dva velika priznanja, sa žigom naučnih instituta, priznanja i jednom i drugom. Nad starim klavirom, lepršala su najveća njihova priznanja, kao šareni leptiri, među tim crno-belim fotografijama, one u boji, njihove ćerke jedinice, unučadi od nje, a udenuti među njima, kao cvetići, slike veselih dečijih osmeha, poput onog sa fotografije njihove mlađane prabake. Prođe pokatkad, teško hodajuċi, kraj klavira i dugim, koščatim prstima, dodirne njegov poklopac. A onda, čuje dirke pod njim, kao da joj se odazivaju, samo njoj i njima poznatom melodijom. Svaku je stvar mogla da prizove, bez dodira, poziva, pogleda. To joj je došlo kao dar od silnog traganja za tajnama sveta. Zamišljala je univerzum kao atomsko jezgro, koje se milionima godina razbijalo na bilione fragmenata, kao u nekoj fisiji, pa je krenulo da skuplja sve svoje komadiće u sebe, u suprotnom smeru, da bi u fuziji, nanovo postao jedna celina, jedno jezgro, i to veličine njene dnevne sobe. Shvatila je da dimenzije sveta nisu bitne, već njegov sadržaj.
Ponekad u taj sadržaj uđe negovateljica, žena koju je njena ćerka, koja živi u drugoj zemlji, unajmila, da pripazi na nju, da joj se nađe. I ne samo tu, jednu ženu, već još njih tri. Svaku je zadužila za jedan deo dana. A njoj je svako doba dana isti, kao što su joj i one iste, njihova imena, boja kose, glasa... Možda ipak malo više zapaža onu što se glasno smeje. I sve su nežne, brižljive, s puno poštovanja prema njoj. Prihvati od njoh ponuđeno, pojede prineseno, a sve samo zato, da bi mogla da se vrati knjizi koju čita, jednu od mnogih sa polica dnevne sobe, davno već pročitanih. Sa svakom stranom unapred, ona ide nazad u svoje vreme, odavmo proživljeno. Merila je dane po stranama, a sate po zvonu sa crkve. Ćerka joj je obećala da će joj doći i dovesti svoje unučice, a njene praunuke, kada bude pročitala dve knjige od po šezdeset i osamdeset strana. I tako, ona je čekala i čitala, čitala i čekala...
I dočekala je. I ovog puta. Tiho se radovala, da joj srce ne prevagne i svali se na desnu stranu, od radosti. Život u mračnom stanu, očas se pretvori u šareni svetlucavi kaleidoskop. Boje su se menjale, kako se koje dete zakikotalo. Deca su pred njom skakala, plesala, kao zečići, a ona je pokušavala da ih dodirne svojim suvim prstima, da u njene izbrazdane dlanove, s već sasvim punom linijom života, uzme te meke, tople ručice, da im doda još malo od svoje preostale snage, od koje su i nastale, da bi zauvek ostale tako zdrave i sreċne. Jedno veče, setila se stare pesmice, koja se nekad pevala deci, cupkajući ih u krilu. Pozvala je mlađu praunuku, privukla je sebi, pošto u krilo nije imala snage da je popne i zapevala joj:
"Opa, cupa, tanca, baba ljubi starca...". Nije mogla dalje da se seti, pa je to isto ponavljala. A i detence je, neprestano se vrteći u krug, kao ptić koji bi svuda da poleti u isto vreme.
Knjige su tih dana ćutale na svojim policama. Dane i sate nije ni brojala. Zvono na crkvi se oglašavalo podmlađenim zvukom, kao da pevuši dečije pesmice. Njeno jezgro, u kome su se skupili svi fragmenti, sada je bilo celovito. Nasmešila se slici svog muža, za kog je verovala da nije imao duše da je napusti, te je zauvek ostao sa njom. Zato nikom nije dala da ga nazove pokojnikom. Namignula mu je, da mu da do znanja, kako ni ona njega nije zaboravila, jer on je najvažniji deo njenog sveta.
Jednog jutra, poželela je da je odvedu na Kalemegdan. Da joj se stopala podsete poznatih staza. Da joj se pogled raširi po Dunavu, da prebroji sve mostove, da čuje vrapce u krošnjama stabala, čak i od nje starijim. Da sa svojim praunukama, koje imaju njen osmeh, zabeleži trag u vremenu, koje nikada ne umire, jer umiru samo ljudi, ako baš moraju. I ponekad, sećanje. A ona je želela da njeno seċanje bude besmrtno.
Dan je bio nekom, kao i svaki drugi, ali ne i njoj. To je bio jedan od onih dana, koji kao da je odsanjan.
Nije znala, nisu hteli da joj kažu, da je to bio i poslednji dan njihovog krarkog boravka, do sledećeg puta.
Kupili su joj nove knjige za čekanje. Tri knjige, sa po skoro sedamdeset strana. Dali su joj ih nekoliko sati pred polazak na avion. Pre toga, pozvali su jednu od negovateljica, da bude sa njom te noći.
Za dva dana, jedan za drugim, doživela je veliku radost, kakvu odavno nije, a odmah zatim, teške od duge suše, staračke suze, kakve je puno, puno godina zadržavala. Te noċi je i negovateljica, kojoj je jasno izgovorila ime, iako je ona mislila da ga ne zna, plakala s njom. Sećala se svoje majke, koju više nema, a starica, svoje ćerke, koju će narednih 210 dana, koliko strana u knjigama treba da pročita, gledati jedino na slikama, na zidu iznad klavira. I svaku će stranu pročitati s pažnjom, jer, kako je te noċi rekla svojoj negovateljici:
"Život ne mora da bude lak da bi bio lep. Svako jutro otvara novu stranicu, na kojoj se pročita nešto novo, možda i uzbudljivo, pa čak i ako podseća na staro."
Kada ju je negovateljica otpratila do toaleta i nazad, lepo je mogla videti kako je, prošavši kraj klavira, starica namignula slici svog muža, kog nije smatrala pokojnim, već spokojnim. I zapevušila, u momentu se setivši i preostalih reči :
"Opa, cupa tanca, baba ljubi starca, a devojče momčića, za četiri groščića!".
A zvono na crkvi proprati svojim dubokim tonovima, pokušavajuċi da ih bar malo ublaži i prilagodi toj melodiji i tempu. Tako joj se bar činilo, pa se i njemu nasmeši, tom svom starom prijatelju.

Ivana Đorđević
29. oktobar 2024.godine
u Beogradu