Zlatna ribica nije verovala svojim očima

"Već kada se rodio, bio je bogat čovek.
Kada je odrastao, počeo je, deo po deo, poklanjati svoje bogatstvo, jer ga se stideo. Toliko ga se stideo, da je i umro, bez ičega na sebi, u kolibi od trske kraj reke, jer nije mogao ljudima izaći pred oči od stida."

Voleo je haiku poeziju i sve što dolazi iz Japana. Divio se toj tihoj i pomirljivoj svedenosti, kao što je kućica na obali, cvet trešnje ili ždral u letu, naslikani u nekoliko veštih linija tušem, na papiru od pirinča.
Opčinjavala ga je dovoljnost hrane i odeće, tek toliko, da posluži produžetku života. Zato je, u tom idealu, jednog dana, uzeo tuš i drvce i njima napisao priču iz gornjih redova. Jedino papir od pirinča nije imao, a nije znao kako da ga stvori.
Dok je pisao, kroz prozor njegove sobe, u nozdrve i pluća su mu dopirali zagušljivi gasovi luksuza. U mislima su mu buljile večito gladne oči ljudi na ulicama, u ušima mu zvečala buka i plač beskorisnih potreba, koje su porađale jedna drugu, kao amebe, a ramena mu je tresla silovitost masa obesne civilizacije... Prosto, svi su ga ometali u pisanju, kao da su se protiv njega urotili. Čak i mastilo se sušilo.
Koliko god im se opirao, zarazili su ga neizlečivom kugom. I zato nije mogao, nije imao čime, opravdati priču o tragičnom kraju svog junaka, koji junak nije ni želeo biti. On je samo hteo da bude čovek, esencija ljudskog postojanja. A šta je dobio time?! Zbog toga je čak bio ismejan od onih, koji su tu esenciju odavno prolili iz epruvete.
Nesuđeni pisac nemoguće priče, naslutio je da bi i prića, baš kao i njen junak, bila ismejana, zbog vrlina koje ovom zemljom odavno ne hodaju. A možda nikad i nisu, već su to samo mitovi.
Zato je nevoljno, ali ipak razumno, iscepao papir na kome je priču zapisao.
Tako su sva slova poispadala i povezala se onako, kako su sama htela.
A onda, i sam naslov je imao svoju priliku da se promeni. Kao da je to i jedva dočekao.

Pa se, umesto "Zlatna ribica nije verovala svojim očima" promenio i postao - "Zlatna ribica je rekla: znala sam!"

Ivana Đorđević
31. decembar 2024.godine
u Beogradu