Zlatna šlaga gospodina Bečkog

Svako ima pravo na svoje čudo, ali valja biti pametan i iskoristiti ga u pravi čas. Ne smeš ga potrošiti uludo.

– Pravo na čudo je kao pravo na pišanje posle petog piva – govorio je Bečki. – Ako si budala, ti ćeš posle trećeg, a ono – ništa! Samo upropastiš ono pravo – posle petog.

Takođe, ako si mudar, čudo ćeš iskoristiti za nešto važno, za nešto o čemu će ljudi pričati, a ne da tek preživiš na pešačkom prelazu ili da zlatnu ruku potrošiš za siću.

– Bolje da te zgazi autobus nego da čudom preživiš. Samo si uludo potrošio čudo... Eee, čudo se neguje, pazi se na njega, pa kada izađe, kada ga pustiš u svet, noć da zasvetli! Samo zlatna šlaga ili ništa!

Nije govorio glasno, ne ni previše tiho, nego se činilo kao da sve govori u poverenju, kao da se trudio da ostavi utisak da ćeš to što će reći jedino ti čuti. Kao i većina ljudi, i on se upinjao da ljudi misle bolje o njemu nego što on jeste bio, ali je bilo očigledno da ima malo materijala za građenje te slike. Ipak, ili mu je uspevalo da sebe učini malo važnijim ili je ljudima bilo simpatičan zbog očigledne bezazlenosti, mirne ljubaznosti i prividne uzdržanosti.

Nakon perioda pripreme, stupao je u akciju, obazrivo ili munjevito, u zavisnosti od prirode žrtve, veličine plena i ukazane prilike. Najčešće su to bile u pitanju pozajmice, i to uvek na granici, niti mnogo – niti malo, da čovek može da prežali novac, a i njemu da posluži.

– Bečki, poštovanje – uvek se tako predstavljao, pa mu verovatno niko nije znao ime, a nadimak je izgubio svoje osnovno značenje, samo bi mu se glava pomerila levo-desno i oči malo blicnule kada bi neko pomenuo Beč, što je trebalo da prisutnima stavi do znanja njegovu tesnu vezu, ali nikad objašnjenu, sa tim gradom.

– Bečki sam ja! Nisam tamo neka balavurdija! – nadimak je jako pridevski bojio kada je trebalo da ubeđuje, da garantuje svojim ugledom da će pozajmicu vratiti.

Oni koji su ga redovno sretali u rejonu Gradića Pejtona, na čijem je rubu prema centru grada bilo nekoliko popularnih kafana, sa visine su podržavali njegovu glumu – bolje da nekoga drugog opelješi nego da se grebe od njih.

U tom delu grada niko ga nije nikada video da igra šlagu, ali se pričalo da noći provodi u ileglanim kockarnicama, gde uglavnom igra na sitno i kibicuje velike partije.

Jednog dana sve gradić-pejtonske kafane obišla je njegova tetka. Tražila ga je uzbuđena i prevarena. Bečki joj je obećao da će povoljno prodati njenu crnu, gotovo novu „džetu“. Potom gospodina Bečkog nije bilo mesec dana. Pominjali su ga svakodnevno i pretpostavljali koliko je novca dobio za auto i koliko će mu biti potrebno da ga potroši.

Kada se pojavio, blistao je u novom odelu, sa upečatljivom kravatom, cipelama koje je svaki čas brisao papirnom maramicom. U „Bagremu“ je pozvao turu za prisutne goste, naručio bogati ručak, flašu vina i uživao u pogledima sa susednih stolova. Kada bi mu se pogled sreo sa nečijim, blago bi se osmehnuo, pa tražio sledeći, kao da je hteo da se uveri da baš svi vide koliki je gospodin.

Od narednog dana vratio se na staro sitno žicanje u tom delu grada, svom dnevnom boravištu. Sa nizanjem dana i grad i okolina su počeli da se menjaju. Bilo je to vreme ratova, najpre udaljenih, onda sve bližih, ali to nije doticalo Bečkog, nije mu menjalo rutinu.

Leto je gorelo neprekidnim plamenom već nedeljama, lišće se skupilo, uvilo na drveću u naselju, trava u dvorištima sasvim zafitiljila i požutela, ali Bečki nije skidao crni sako, nije labavio kravatu. Za svojim stolom ispijao je kafu i sa dosadom gledao na usporene ljude oko sebe. Izvadio je kutiju, dunuo u njen otvor, izvukao cigaretu i latio se upaljača iz desnog džepa, onda se ukočio od radoznalosti i trzaja u stomaku koji odavno očekuje. Ispred kafane iz crnog džipa izašla su četvorica kratko podšišanih, sa šuškavim trenerkama i neuhvatljivim očima. Autoritativno su ušli, seli za sto kao da im je omiljeni u omiljenom lokalu, iako su prvi put ušli u „Bagrem“. Prisutni su kratkim, kao slučajnim pogledima zapazili da su to arkanovci, da je njihov autoritet potkrepljen oružjem koje se ocrtava ispod odeće i kojim su uvek spremni da vitlaju, pa su skratili poglede do ivica svojih stolova. Sem Bečkog, koji se transformisao iz pečenog pileta u grabljivicu koja se bliži plenu. Ne samo što nije skretao pogled, nego je u zasedi čekao da ga ukrsti sa nečijim sa susednog stola.

Arkanovci su odmah poručili obilni ručak i bezalkoholna pića. Međusobno nisu razgovarali, a prostoriju su inventarisali pri ulasku, te više nisu imali potrebu da prate zbivanja. Pri kraju njihovog obedovanja zakačio je Bečki željeni pogled:

– Zdravo, dečko. Oće li to?

– Zdravo, čika Bečki. Kako si? – odgovorio je jedan od njih, očigledno poznanik.

– Evo, mislio sam da bacim neku šlagu, ali ovo sve golja do golje. Ne igra Bečki u siću... Moram da promenim lokal, nema ovde ’leba...

Odjednom su zidovi kafane postali ledeni. Ostalim gostima ledile su se zadnjice na odjednom hladnim stolicama i bubrela koža na podlakticama.

– Ne moraš da menjaš lokal. Početna je sto maraka! – jedan iz paramilitarne grupe reče glasom koji je krajnjim naporom debljao, uvek željan poštovanja sagovornika.

– Može! Bečki igra bečku varijantu: dve obične, dupla! Dete! – zapovedao je skamenjenom konobaru – naplati gostima i prinesi sveže serije! – mislio je na serijske brojeve papirnih novčanica koje će upravo biti prikupljene od gostiju, što je garancija poštene igre.

U paralizovanim glavama prisutnih nazirala su se pitanja: šta je ovo? Otkud Bečkom para da uđe u takvu partiju? Otkud mu hrabrosti? Da li je ovo stvarno onaj Bečki koji jednu kafu cedi pola dana i smotri od koga će se ogrebati za narednu?

Odgovor na jedno pitanje su odmah videli: Bečki se sedeći sagao i iz čarape izvukao rolnicu novčanica obavijenu zelenim lastišom. Posle nekoliko ruku i egzaltiranog briljiranja njihovog poznanika, atmosfera se opet zagrejala, ledenice sa plafona su nestale, napetost ih je podizala sa stolica i približavala grupi kockara. Broj prisutnih se uvećavao, jer su i prolaznici sa trotoara privlačeni silom potisnutog ličnog kockarskog sna.

Igrala se već treća dupla, dve je prethodne dobio Bečki, kao i većinu običnih. Kibiceri su se nadvili, već rukama drmajući naslone stolica sve manje sigurnih u sebe mladića. Jedan je pokušao da malo relaksira prostor, ali niko nije obraćao pažnju, a dalje insistiranje pojela je napetost naredne ruke.

Za petu duplu arkanovac nije imao dovoljno deviza, pa je pokupio od svojih drugova. Bečki je skinuo sako, od znoja mokri krugovi ispod mišica već su se dodirivali i na leđima i na prsima. Paran zbir poslednje dve cifre serijskog broja na novčanici od deset maraka Bečkom je doneo bogatstvo iz snova, po shvatanju prisutnih u kafani, a za njega je to bilo dugo pripremano čudo.

Nekima je padalo na pamet da arkanovci neće tek tako ostaviti izgubljeni novac, da će ga oružjem povratiti, ali to se nije desilo, a čini se i da nije bilo moguće. Bečki je tokom partije stekao takvu publiku koja je bila spremna na sve, samo da zlatno čudo ne nestane. Mora da je to i poražena strana osetila.

Ovenčan kockarskom slavom, od narednog dana je podigao svoj standard. Uz kafu je naručivao i „badelov“ konjak, cigarete je vadio iz tvrde paklice i nudio svakoga ko je bio spreman da iznova prepriča njegov veliki dan.

Kada je rat stigao u grad, Bečki ga je dočekao za svojim stolom, a odatle ga i ispratio. Kao da nije primetio da se sve promenilo. Bio je binlingvalan, pa možda i zato nije shvatio da su njegovi sunarodnici proterani iz grada ili se sve to odvijalo ispod njegovog nivoa shvatanja sveta, ko će to znati? Jedne večeri, kada se vratio iz „Bagrema“, koji se više nije tako zvao, u kadi je pronašao zaklanu majku. Dva dana posle sahrane nije zatekao stan, brava je bila promenjena, a iznutra se čulo: „Ik, škije!“

U „Bagrem“, novo ime iznad ulaza on nije registrovao, više ga nisu puštali, pa je kao avet krstario neko vreme naseljem, u istom odelu, sa već pocrnelom kragnom košulje, unoseći se prolaznicima u lice i tiho ali prekorno pomešanim jezicima saopštavao:

– Ik, more! Ne znate vi! Ju nuk e dini! Nuk e di kur Bečki! Ne znate ko je Bečki! 

 Zoran S. Nikolić​