Zlatna vila

Izlog je lice onoga što je u radnji. Tako bi trebalo biti. A kada to lice sija, sija kao... zlato. Sve što sija privlači - leptire, suncokrete, izdanke, kao ptice, bubamare, guštere... svu decu Sunca. Ali, nijedna svetlost sunčevu ne može da zameni, samo sunčevi zraci zrače život. Sva druga svetla su za pozornicu, na kojoj se odigravaju radost, ushićenje, žalost, beznadežnost... Neka svetla, ona najjača, mogu biti najmračnija kada je u duši mračno. Ona služe kao podsticaj za neki zalet, dok sama duša ne pronađe svoje svetlo u sebi.
Stajao je pred tim šljaštećim komadima metala raznog oblika i zamišljao kakav bi osmeh svaki od njih mogao izazvati. Ne njegov, već jednog bića, za koje nije mislio da postoji, osim u njegovim pesmama. A on ga je svojim stihovima otelotvorio. I da vidiš čuda, ne samo to biće, već i ljubav koju ono ima za njega, samo njega. Sa otmenošću mu se smeše, uzdržano, da ga ne povrede, jer i oni, kao i on, znaju da ih ne može imati. Ne može ih kupiti, pa da ih gleda tako danima.
Sredovečna žena plave kose, elegantno, a istovremeno komotno obučena, zbog brojnih sati koje tu provede, sedi iza staklenog pulta. Gleda mladića s rukama u džepovima što razgleda po izlogu. Mladić joj se blago nasmeši, da joj da do znanja da je on tu samo onako, bez namere da uđe. I sam njegov stav već to govori. Ume ona da raspozna razne fizionomije, poglede, namere, i to još sa te stolice iza pulta. Ipak ne radi u pekari.
Mladić je pošao niz ulicu i dalje sa rukama u džepovima. Obično tako hodaju oni kojima su džepovi prazni. Žena iza pulta je ustala sa stolice i prišla policama u izlogu. Kraljevsku boju sedefasto plavog somota, ukrašenog sazvežđem od zlata, njena ruka je sada sakupljala u crnu kutiju s crvenom postavom. To je radila svakog popodneva u deset do pet. U pet do pet je bila u unutrašnjem delu radnje, kod sefa, u koji je ostavljala crnu kutiju. U pet bi uzela kofu s vodom i brisač, da počisti tragove mušterija, jer su oni već svoj trag ostavili u kasi. Obukla bi svoj kaput ili sako, izašla iz radnje, zaključala sve brave, uključila alarme, spustila roletne od metala i zatim se uputila niz ulicu. A ulica se čudila otmenosti i sjaju, jer ona odavno toliko izvrnutih kontejnera nije viđala.
Na tramvajskoj stanici, žena spazi mladića s rukama u džepovima. Čekali su isti tramvaj, pošto su oboje ušli u broj 9.
Sedeo je dva sedišta ispred nje i zamišljeno gledao u zgrade, vozila, svetla semafora, ljude na trotoaru, koji su u sfumatu od sutona promicali.
I on i ona siđoše na istoj stanici. A nikada se pre toga nisu susreli, nije joj od ranije bio poznat. Hodao je ispred nje, baš kao što je do maločas u tramvaju sedeo, s glavom malo zanesenom udesno, kao da očekuje nekog iza ćoška. Žena je zastala na malom prelazu, da bi pošla ulevo, ka svojoj ulici. Utom, s desne strane naiđe devojka duge smeđe kose. Smešila se mladiću dok mu je prilazila. Zagrljaj im je bio dug i neraskidiv. Žena bi ih rado posmatrala, ali nije želela da je vide, da ih njen pogled ne ometa trenutak koji će im jednog dana biti dragocen. Jer, trenuci su tako obični kada su u nizu, ali svaki nosi svetlost koja u nekom mraku u kome se nađemo iznenada bljesne. Pošla je svojim putem, u svoj dom i stigavši, uključila je prekidač. Kristalni luster na plafonu dnevne sobe raskošno joj je poželeo dobrodošlicu. Spremila je svoj „laku noć“ čaj i otvorila knjigu na stranici, obeleženoj prethodne večeri.
Sutradan ujutro su se velikom bukom podigle metalne roletne izloga, kao teški kapci, kojima se ne da još da se otvore. Još im treba sna, iako je već prošlo pola deset. Mora da se radi, da se šljašti. Eto prilike ulici, posiveloj od muke, da može opet da se čudi. Mnogi prolaznici samo prođu, skrenutog pogleda od izloga, tek da okrznu izlog, neki malo zastanu i pogledaju, a retko koji uđu s jasnom namerom. Oni stanu kraj vrata sa podignutim stepenikom i sačekaju da žena iza pulta pritisne dugme za automatsko otvaranje brave. Ona tada ustane sa svoje stolice i stane da izvlači fioke ispod stakla pulta, da bi pokazala kolekciju prstenja, lančića, privezaka, minđuša... Svako bi ih rado dodirnuo, možda neko i probao. Njen ljubazni osmeh, s podozrivim štitom oko usana, već se i sam uvežbao kada treba da se pojavi. Govorio je: „Izvolite samo, probajte, ako baš morate.“ I pored svih alarma i kamera, sama žena u prostoriji punoj zlata nije sasvim bezbedna. Opasnost od ljudske gramzivosti uvek preti.
Tog dana je bilo više nego obično potencijalnih, ali i ostvarenih kupaca, koji su s ponosom izašli sa svojim odabranim komadom plemenitog metala, fino izlivenog i izrađenog do savršenosti. Neki su iz radnje stupili drhteći od uzbuđenja. Čudno je to kako tako mala stvar može doprineti promeni hemijskog procesa u telu čoveka, da bi osetio nešto što mnogi ne mogu ni opisati s preciznošću. Da li je to divljenje, poistovećivanje s lepotom, prestiž u očima drugih, važnost pred samim sobom, osećaj sitosti, ili sve to zajedno? Magija neka, svakako. Ljudi su odavno opčinjeni onim što im telo ne hrani, samo na kratko duši glad utoli, da bi joj na posletku i poslednji zalogaj uzelo. Da li je tome kriv Mesec ili neka druga planeta, koja tu magiju šalje, ili neke podzemne sile? Ko to skreće pogled od onog najvrednijeg? Onog što ne može već u sledećoj ulici da spadne s ruke ili vrata u prvi šaht?
Bližilo se pet sati. Taman da ustane sa stolice iza pulta i sa crnom kutijom pređe do izloga da pokupi nakit sa plavog somota, ugleda mladića pred staklom. Gledao je u jedan prsten. Ona je već uveliko imala sposobnost da proceni ugao i tačku posmatranja onog ko gleda u izloženu robu. Prepoznavala je i intenzitet sjaja u očima. Eto, čak i ova razdaljina joj nije predstavljala ograničenje.
Onaj u levom uglu, sa malim brilijantom. Da, zaista je lep taj prsten. Jednostavan, nežan, odiše vernošću. Prisetila se slike devojke smeđe kose i dugog zagrljaja. I sama će mu preporučiti baš taj prsten, ako uđe. Ali, on je, isto onako, sa rukama u džepovima produžio niz ulicu. Ulica takođe, da ima ruke, i sama bi isto učinila, pomirena sa svojim sivilom.
U pet do pet, kada je stavila crnu kutiju s nakitom u sef i pošla da počisti pod, jedna glava je izvirivala iza stakla izloga. Ah, to se često događa kada zatvara radnju. Ali, taj muškarac u smeđem mantilu je i dalje tu stajao. Mahao joj je. Zar da otvori radnju koju upravo zatvara? Nema tog razloga na svetu! Rukom mu je odmahivala energično, izgovarala glasno, iako nije mogao čuti iza debelog stakla, da ne radi više, da je "za -tvo- re- no".
Ali, on je zaista bio uporan. Kada je malo bolje pogledala, učini joj se poznat.
"Zar je to moguće?!"
Nije, naravno. Taj na koga je pomislila, već dugo ne boravi u svetu njenih dozvoljenih misli. Ona ih je rasporedila, kao nakit po tim fiokama. Svakog jutra ih ređa, da joj budu dostupne i izložene, a pred spavanje, nakon „laku noć“ čaja, odlaže u crnu kutiju. One moraju biti otmene i dostojanstvene, sa žigom najveće vrednosti. Njoj nisu dozvoljene nekakve slabe legure, imitacije. Prava vrednost je prava, makar samo kao misao. Ona ne prati trenutne prolaznosti. Uvek ista, bez odstupanja, jer ko je takvu u glavi nosi, jedino tako može da opstane. I kako sada ovu incidentnu pomisao da prihvati? Zar nije to odavno prevazišla, udavši se za vlasnika zlatarske radnje, predavši se, kako njemu, tako i zlatu? A nikada nije volela zlato. Kada ga je upoznala, imala je ogrlicu od keramičkih perli u zelenoj boji. A on je nju video sa zlatnom, pa još upletenom, isprepletenom. Nikada nije saznala zašto je pobegla iz svog sveta bižuterije. Tako joj je bilo lepo tamo, puno boja i raznih zveckavih zvukova. I stari, trošni, ali topli roditeljski dom. I bolesna majka, otac posustaje, sestra treći razred osnovne... ali, ipak njen dom. Da li im je pomogla? Jeste, tek da malo ublaži načetu bolest majčinu, sestri kupi knjige i odeću za naredne razrede, ocu da popravi krov na kući... ali, im je postala daleka, i nikada više njihova.
A on, maše joj, sada već posustalo. Zna da ga vidi, sigurno i prepoznaje, ali ne želi da otvori. Jedino mu razumna misao govori da nije tako lako otvarati vrata zlatare svakome, naročito kada je već kraj radnog vremena. Nekoliko trenutaka su se gledali, oči u oči. Ispred nje je stajao on, koji joj je pre mnogo godina kupio baš onakav prsten, kao taj iz levog ćoška. Onaj koji je cele dve prve plate dao za njega, da bi joj izmamio osmeh, da bi joj izmamio neku lepu reč, obećanje. A ona, uplašila se. Uplašila se golih zidova, stana sa zajedničkim kupatilom, hrane od radničkih bonova, plača gladne dece... A on je mislio da njega ne želi. On je samo pratilac tih strahova, ne i njihov vinovnik. A ona je mogla da mu bude pratilja u njima, u celom životu. Nije pomislila da se te okolnosti, kao i sve druge, mogu promeniti, da ništa nije zacrtano.
Pritisla je dugme, a brava je škljocnula da kaže kako je sada otvorena. Njegova ruka je odmah ugrabila tu priliku. Bio je već sede kose, ali istih smeđih očiju, sada malo zamućenih od ko zna kakvih pogleda. A njene, modroplave, kao somot na policama u izlogu, bile su umorne od dugogodišnjeg zarobljeništva u kući punoj zlata, željne slobode koje su se same odrekle.
„Ti?“
„Ja. Morao sam te videti. Još jednom.“
„Koliko je prošlo...“
„Ceo život. A zar je to važno? Sada kada je prošao...“
Nisu znali šta da kažu jedno drugom. Život se ne može reći u nekoliko reči. Pogledi su im se dodirivali, smejali i plakali u isto vreme.
A onda, ona oseti da mora učiniti nešto što će prekinuti putovanje u prošlost, sve do one stanice na kojoj ga je napustila.
„Zatvaram...“
„Znam. Zato sam i došao u pet do pet.“
„Znaš kada...“
„Sve znam. I da je umro pre dvanaest godina. Znam da ste pokušavali s decom...“
„Ti...“
„Ja imam sina. Živi u inostranstvu. Otišao kao studentska razmena. Tamo se i oženio. Majka njegova i ja smo već dugo razvedeni. Prijateljski razvod. Ona je želela dete. Dobila ga. A i ja. Sada svakako nije sa nama. Ali je živ i zdrav.“
„Lepo...“
„Ti si lepa... još uvek.“
Zatim zavuče ruku u unutrašnji džep mantila i pruži joj otvoreni dlan. Na njemu je bio prsten. Onaj koji je odbila. A njegov sjaj je bio isti i posle toliko vremena.
„Ne mogu da verujem... kao da sanjam.“
„Oduvek je bio tvoj. Kao i ruka koja ti ga pruža.“
Ovog puta ga je uzela, imala ga je na ruci.
Rekao je da će dolaziti s vremena na vreme do nje. Ionako često prolazi tim delom grada zbog posla.
Zatim je navraćao češće. A i ona je često zaboravljala sebi da spremi „čaj za laku noć“. Knjiga je stigla do poslednje strane.
A onda je baš te večeri, kada je pročitala poslednji redak, ostala dugo da sedi u fotelji, pusta misli bez ikakvog reda. To se njoj zapravo činilo da su bez reda. One su, zapravo, imale i te kako reda. U jednom takvom naletu misli, dođe joj na pamet ideja.
Oko pet do pet, mladić sa rukama u džepovima je prošao, sigurno vraćajući se s posla. Malo je zastao pred izlogom, bez namere, ovog puta, da gleda. Što je video, video je. Od gledanja nema ništa. Utom mu žena za pultom mahne. On najpre pomisli da mu se učini. Ona mahne opet, dajući mu znak da uđe. Škljocnu brava, a on nesigurno otvori, ni sam ne znajući šta to može biti, da ga poziva žena koja prodaje zlato.
„Vi ste želeli nešto, mladiću, da pogledate?“
„Nisam... ovaj... jesam, ali nisam mislio...“
„Priđite da vam pokažem izlog.“
On prođe u neverici.
„Šta vas interesuje? Prstenje?“
Nije htela mnogo da okoliša, jer je ovo bio jedini način da ga ošamuti, zbuni. Da mu se odvija sve kao u snu. Kao što je i sama doživela nedavno.
„Da. Otkud... Da, prstenje.“
„Određen prsten?“
„Da. Evo, ovaj.“
I pokaza onaj u levom ćošku izloga, sa malim brilijantom. Ona ga uze i stavi njemu na dlan. Baš kao što je bio nedavno njoj na dlanu ponuđen.
„Ali, ja ne mogu da ga kupim.“
„Verujem. Ne može se sve kupiti. Sasvim opravdano. Tako je to postavljeno. Ali, kada nešto želimo, nije nemoguće i da ga dobijemo.“
„Ne razumem...“
„Već te dugo viđam pred mojim izlogom. Znam da gledaš ovaj prsten. I znam da silno želiš tim prstenom da kažeš nešto lepo, nešto trajno, jednoj divnoj devojci. Jesam li u pravu?“
„Kako znate... ? Poznajete je?“
„Ne poznajem, kao ni tebe. Ali sam prepoznala tvoja osećanja. Ovo je samo prsten. Od plemenitog metala je i ima vrednost koju su mu odredili. Ali, njegova vrednost nije u tim svojstvima. Njegova vrednost neprocenjiva je to što je neko u njemu prepoznao svoju ljubav. A nju želi da pokloni, ne prsten, kao hladni metal, već topli zagrljaj oko prsta.“
Mladić je bar u tri navrata zaista mislio da sanja i da upravo vodi razgovor sa dobrom vilom. Gledao ju je nemo.
„I sama sam prepoznala ljubav u ovakvom prstenu. I dobila sam ga. Vidiš?“ Pokaza mu svoj prsten na ruci.
„Zato tebi poklanjam ovaj, da bi ga ti poklonio onoj kome je namenjen.“
„Ja stvarno... ne mogu...“
„Možeš. Naravno da možeš. Sve se tako namestilo.“
„Ja vama dugujem, onda...“
„Ništa ti ne duguješ, mladiću. Pokloni se ne zadužuju. Kada nekome nešto pokloniš, daješ od srca, a ne zato da bi ti se vratilo. Tu nema dugova.“
Pošto je mladić i dalje u neverici stajao ukočen nasred radnje, iskoristila je da u crvenu kutijicu sa sedefastom postavom položi nežno prsten, kao da ga blagosilja, i upakuje u satensku vrećicu zlatne boje, sa vrpcom. Pruži paketić mladiću, koji je još razbirao verodostojnost ovog slučaja. Trgla ga je ruka po ramenu, ruka dobre vile zlatarke.
„Izvolite, dragi mladiću. Neka vam radost najveću donese!“
„Neizmerno hvala. Ja ću se vama...“
„Nema duga! Rekli smo.“

Dok je išla kući, primetila je da su ulice svetlije boje, žute. Ili to samo sunce pozlaćuje, onako, kao što je nekada znalo. Da nije ovih kontejnera i sirotih ljudi oko njih, mogla bi možda i pomisliti da stiže neko zlatno doba. Za nju, svakako da. Njene zlatne godine, koje se ne kupuju u zlatari.

Ivana Đorđević
31.mart 2026.godine
u Beogradu