Zmijski tragovi

Sivi zimski dan retkih hodača. Pravo vreme da misli ispune koraci po smrznutoj zemlji. Osećao se prijatno, pratile su ga reči koje su ugasile nemire. Sve što često bilo je mučno u prizorima, nije primećivao. Čudio se da isto ili slično, misli mogu obojiti i da duboka praznina nepostojanja može biti sunčani dan.

... ne nije  moguće ... moram nestati... glas je iznad vrhova smrznutih krošnji. Glas reže oblake, i ptice se skrivaju u letu nad stablima...

Voli to stablo. Smrznuto, golo, bez života ... Štrči u moru spaljene trske, ne da se. Svoj pogled i divljenje uvek ostavi, dotakne ga pogledom, zahvali se i krene dalje. Sa lakoćom pretrči preko modre reke... Hoda po zmijskim tragovima i tišinom smiruje bes.

... ne mogu ... vlažna želja, vatra, s mukom obuzdavam se...

Ubrzavao je hod kroz ugaženu travu pod snegom. Kao da je čuo glas, ali nije to glas....

... molim te zaustavi taj prokleti beg. Postojim. Postojiš. Ne ostavljaj me! ...

Iz magle izlazio je oblik pokreta. Skriven, nesiguran, daleko od reke. Između proređenog drveća, skupljao je mirise magle obližnjih brda. Kroz krošnje drveća, pogledom je dodirivao obode skrivenog grada. Umorom je gasio bes .

... pričaj mi... nedostaje mi tišina tvog glasa... i osmeh koji to nije... I oči, sanjam ih... Ubijaš me... Strast se raspali na vrelinu tvoje hladnoće...

Iza poslednjih reči, ostala je samo... Po ko zna koji put, sada poslednji. Nepredvidivo, nenajavljeno, begunac, izbrisao je sebe.

... zahvalna sam... ostavio si odškrinuta vrata... Nesređene, zbrkane misli bez odgovora, i izraz lica koji nije ni osmeh, ni strast, samo hladni izraz praznog pogleda...

Begunac za korak izbegao je da ga na mokroj ulici ne pokupi ... Tik pored njega, uz glasne zvuke ...

„Požuri...“ urlikao je bolničar. „ Svaki trenutak je pitanje života...“

Lovac je ispijao poslednje kapi iz flaše... Znoj je kapao po krvavim otečenim rukama, oči nije imao...  Škrgut je bio glas iz duboke tamne rupe...