Žmurke

Tišina. Čulo se disanje bolesnog čoveka pored nje, disharmonični otkucaji njenog i njegovog srca kao i treperenje očaja u polumračnoj sobi. Misao kao krik, kao nasrtaji Don Kihota na ogromnu vetrenjaču. “Dobro. Prestani da razmišljaš, prestani da dišeš!” govorila bi sebi. Tako je, tako mora biti. Širom otvorenih očiju grlila je mrak...i mrak je grlio nju.

“Tu sam...”, neko stidljivo reče,”uvek sam tu za tebe...”

Suze su joj se slivale niz slepoočnice.”Jadna ja.”, pomisli tužno žena,”Samo još tu trezvenost uma da ne izgubim...”

“Eheeeeeej,”šapatom će taj glas,”grlim te i ljubim!”

“E, ne može, to su moje reči!”pomisli ona šaljivo sa nekim osmehom na licu, braneći se od nepoznatog.

“Ja sam te tome naučila! To su moje reči i ja sam ti ih tada velikodušno poklonila, tada, kada si se plašila i poljubaca i zagrljaja! Zaboravila si! Pa, dobro, bila si dete, ali, vidiš i ostala si dete...to mu sada kao i onda dođe isto, jer dete je bezvremena kategorija ljudskog postojanja. Dete je slobodan duh i vesela duša i ooooogromno srce! Dete je i bes i ljutnja i povređenost i tuga, pa, sline, pa suze, pa neumorna mašta! Nisam ti dala da odrasteš, nisam ti dala da postaneš bilo šta drugo, nego baš to, da ostaneš dete... I to što plačeš, a imaš osmeh na licu i za to sam ja odgovorna! Što je dobro biti Ja!” likujući završi taj nepoznat glas.

“Ne znam ko si, ali to je tako glupo rečeno,”što je dobro biti Ja!”

“Meni nije glupo...ali, kako ne možeš da se setiš ko sam?”

“Ne, a i ne mogu da te vidim sada, samo te čujem i znam da postojiš!”

“Doooobro lepa! Pogledaj na onu tvoju prašnjavu policu pored prozora, vidiš li malenog konjića sa slomljenom nogom?”

“Vidim. Ti si taj konjić?” užasnu se žena.

“Ne, nisam! Nego, bilo bi lepo da sutra obrišeš prašinu! Hahahaha! Hajde sada, tragaj za mnom kao da sam se sakrila, igrajmo se žmurke!”

Žena ustade. Dohvati muzičku kutiju.

“No, no!”reče glas.

Igra se nastavila. Čuo se kikot. Povremeno negiranje tog nevidljivog bića. Šta god da je pomislila ili uzela u ruke ne bi li otkrila nepoznatu pojavu ista bi odmah odreagovala zabavljajući se ženinom upornošću. Nikako da pogodi šta je to? Ko je to? Jednog momenta glas reče:”Vrućeeeee! Stani!”

Žena posluša.

“Upali svetlo, kraj je igre! Pogledaj me!”

Iznad malog, tirkiznog stola stajalo je ogledalo i žena ugleda svoje ozareno lice. Kao da je plakala pre nekoliko meseci, a ne pre nekoliko minuta. Igra je baš blagotvorno delovala na nju. Dete.

“To si ti? Ja?”

“Ne! Dakle, ja sam pobedila! “viknu glas veselo.”Pogledaj ženo, ja sam na tvom tirkiznom stolu, smešim ti se četkicama, bojicama, sasušenim vodenim bojama, makazama, lepkom...u crtežima sam, u ispisanim sveskama, ižvrljanim rečima, u nejasnom rukopisu koji niko sem tebe ne može da pročita... Tu sam, uvek sam za tebe tu, tvoja umetnost! Jača sam od svega, najjača! Tako je dobro što me imaš...i da znaš, budi zahvalna, jer, dobro je dok ja pobeđujem ...”