Zoki trubač iz Savu Centa
Uvek sam volela trubače. I Tebe kako se veseliš uz njih. U ono Titovo vreme nije se smeo obeležavati Djurdjevdan. Ni ostale slave. Vozovima s juga stizali su oko prvog maja i još sa stanice počinjali svoje nadmetanje. Dozivanje izgubljenog jagnjeta. Negde na Šari. Ili pod Starom planininom. Kučajske planine stigle u Sava malu. Padine Guče u Balkanskoj.
Ljudi behu darežljivi. Smotuljak papirnih novčanica u kesu. Ili list starih novina pa pod noge. Uličnim trubačima.
I to im se osladi. Vašari po Srbiji bili su mesto gde se samo leti zaradjivalo. Beograd im se činio kao meka. Svadbe nisu imale trubače u ponoć. Tada se svetkovalo danju. Za Novu godinu, u otmene dvorane Doma garde , Metropola, Slavije i Jugoslavije nisu ih puštali. Zato su dorćolska dvorišta i zajednički stanovi u nizu,sa česmom u sredini, bili idealna pozornica. Kasnije su ta dvorišta i udžerice na Bulevaru, gde se meso seče na panju, pije iz čokanjčića i udara po srči kad trube zabubnje …. a ja nisam s onom koju volem…..dakle ta su dvorišta zamenili novobeogradskim blokovima.
Mnogo sveta u spavaonici željnog svirke. Žive. Trubači bi svoje zimske turneje počinjali već oko 29. novembra. Uprkos svinjokolju i poseti familiji na selu, oni retki, koji bi ostajali u Beogradu, (samo to što su Beogradjani ne znači da ne vole trubače), e ti retki bi uživali kada bi ih u hladno zimsko jutro iz kreveta digao plehani zvuk b -bassa i tupi udarci u goč. Deca bi cičeći izašla na terase i bacali im novčiće. Oni bi tražili i po neku cigaru a onda nastavljali dalje kroz blokove. I decembar. I tako do 22. Umesto svetog Nikole slavili smo Dan armije. Oni bi lupali i duvali, mi se radovali. Prolazilo je vreme pa tako i datumi kad bi nas trubači budili.
Ti si ih slušao po Haremskim mehanama s one strane Lima, u staničnim bifeima čekajući…brzi voz iz Bara ulazi na 1. levi kolosek, ispraćajući brata u vojsku.
Umeo si da ih slušaš. A i oni tebe.
Kada smo već bili par ,bračni, i pokušavali da živimo po (malo)gradjanskim pravilima, nismo mogli da uskladimo odlaske i povratke s posla. .Ti radiš poslovno jutro i moraš da si u redakciji već u 5. Ja radim od 7 i treba da vozim klinca u obdanište. A samo jedan auto. Pada dogovor. Ti ćeš tramvajem, sedmica nam staje ispred kuće, pa do Taša, taman da svratiš u „Lastu“ na po jednu s nogu pre posla. Ja ću još uvek spavati kad ti već imaš spremnu „ košuljicu“ i počinješ svoje poslovno jutro.
Kod mene drugi scenario. Obdanište, vožnja preko mosta do Hrama, parking kod Franša, i posle 3 popodne sve isto. Ti si odavno kod kuće, spavaš i čekaš me.
Sve do jednog Djurdjevdana. Zoveš me na posao, ne postoje mobilni. Fiksni na centrali, potom lokal koji krči i…
- Hitno mi dovezi auto na posao, iskrslo je nešto. Ti idi taksijem po klinca.
Ne pitam i hitam. Do crkve Svetog Marka. Veliki parking odakle su u to vreme polazili svi autobusi za prvomajska, osmomartovska i dvedesetdevetnovembarska sindikalna putovanja u svet. Jatova poslovnica i buffet Lasta. Isparkiravam se i najednom čujem:
- A sad tuš.
Okrećem se. U bašti „Laste“ sediš ti i tvoja zgubidanska ekipa. Cigani načičkani po krošnjama parkovskog drveća sviraju Đurdjevdan. Sve moje usput smišljene grdnje padaju u vodu. Obećao si šefu orkestra da ćeš im srediti koncert u Sava centru, ako se popnu na drveće i dočekaju tvoju ženu. Dozivajući jagnje.
- Važi šefe.
Smejem se i uživam u predstavi. I svirci . Samo za mene.
Još više kad čujem kako se glavni raduje:
- Joj kad se vratim u Vranje svi će da me zovu Zoki trubač iz Savu centra.
Nas dvoje odlazimo zajedno u vrtić. Zvuci nizamskog rastanka sve tiši.
Ne znam zašto sam se jutros ovog setila. Možda i znam. 22. decembar je. I išla sam u Sava centar po karte. Za koncert. Novogodišnji. Otmeno. Jagnje je zauvek izgubljeno.
…..
iz rukopisa „Sećanja“