Žorž, vitez od Zelenog Venca

Zevnuo je najviše što može, a može i više, samo ako hoće. Sunce je grabilo kroz obližnji park, da sve prekrije. Trava je bila sve zelenija, kamemčići sve belji, cigle oko ivičnjska staze crvenije, a ona tri mačeta što se valjuškaju kraj majke, sve šarenija, ispod gornje dlake, otkrivaju im se i one boje koje će dobiti kada odrastu. Siti su i zadovoljni. Imaju majku, oca, doduše, ko zna gde je, ali osećaju budno oko njegovo. To su, ustvari, dva oka, uvek na pola kapaka spuštena, pa delujju strogo, proniciljivo i po potrebi, neumoljivo.
Nije njegov izbor da živi na ulici, ali jeste izbor njegove sudbine. A sudbinu ima svaka duša, pa je tako i njemu namenjena, a po kom osnovu, to još niko nije sa sigurnošću utvrdio. Dobiješ je, iako je ne tražiš. A kada je već dobiješ, ne preostaje ti drugo, nego da je prihvatiš.
Tek rođenog, donesoše ga u finu kuću, isto tako finih ljudi. Bili su stariji, ali time je nežnost njihove istanjene kože i tananih osećanja bila prefinjenija. A i duše se nekada, takve rode. U svili i kadifi ga držaše, hraniše najfinijim i najdražesnijim zalogajima. Imao je toplinu doma i dobrotu to dvoje starih ljudi. Oni su s njim podsetili dva deteta u tim starim kostima, da im duša, ako ne i telo, još mogu biti savitljivi za igru. Skakao je po raširenim novinama, cepajući pritom naslovnu stranu, pa je tim cepanjem, udarne vesti činio nevažnim, još malo pa nepostojećim, kao da se ti događaji u njima nikada nisu ni desili. Ceo svet im je bio na podu, u vidu klupka od vune, od kog je stara plela džemper svom starom. Klupko se odmotavalo, a kraj nikako uhvatiti. Zabava za svo troje i puna kuća smeha.
A onda, jedne večeri, stara žena tiho ode, baš onako, kako su i njeni koraci bili tihi po tepihu dnevne sobe. Utihnuše sasvim. Osetio je veliku tugu, kako svoju, tako i starčevu. Da je mogao, obe bi ih poneo u sebi, jer znao je on, ima on u nasleđu od svojih predaka, vibracione instrumenre koji razlažu tugu. Može se reći da je delimično u tome i uspevao. Stari je bio povezan za ovozemaljski život, zahvaljujući njegovom životu, koji je bio toliko mali i nenametljiv, A baš zbog toga, poštovao ga je, s velikom pažnjom. Trebalo ga je i dalje hraniti lepim zaliogajima i toplim mlekom. Nekada starom prekili mleko, ali stari ga i obriše, ukoliko ga on ne poliže s poda. Starom je sve češće kipelo mleko van šerpe, pa je uvideo da je lakše pustiti njega da ga s poda poloče. Živeli su tako, njih dvojica, svaki svojim tempom, ali uvek usklađenim u nekim delovima dana i noći, kada su se i bez pomoći satnica sretali.
U rutini života, nađe se tako nit koja te za život drži. A onda, desi se i taj trenitak, kada ta nit isklizne iz previše oslabljenih prstiju.
Kao da je to bio red vožnje koji su odredili i dogovorili za svoj odlazak, u večernjim satima pođe i stari.
On tako ostade sam, samcit, sa klupkom koje ćuti u ćošku, sa ohlađenim mlekom, koje je svakako popio, jer je postao jako gladan, uz neotvorene konzerve hrane, koje niko nije imao otvoriti.
Sledećeg dana, noći, pa opet dana, jedino što se otvorilo, bila su vrata.
Prepoznao je onog koga je samo jednom video, i koji ga je s gađenjem gledao, čak pokušao da ga šutne. Ali, stara je to primetila i sklonila ga u drugu sobu, na sigurno.
Njihova odrasla deca, odavno su imala svoje živote, koje su smatrali svojom neprikosnovenom svojinom i samim tim, svoja posla. Ali, osim neprikosnovenog prava na život , polagala su ista takva prava i na život svojih roditelja, svu njihovu imovinu i svakako - stan. Naročito sin, po već uvreženom običaju, da muškom detetu, produžetku loze, sve pripadne.
Pošto je postao gospodar svega, a i njegovog života, tog bića koje je u stanu zatekao, rešio je da svoje zakone sprovede u delo. Uzeo je ono što mu treba, a ono što mu nikada nije ni trebalo, samo je izbacio, na prvi kontejner. I to biće je ubacio u kartonsku kutiju, ni prstom ga pritom ne taknuvši, jer je za tu priliku imao plastičnu rukavicu. Kao da je taj stvor, do tada nekom dragocen, njemu bio izvor zaraze. I bio je, pun zaraze od ljupkosti i dobrote, koju je nasledio od dvoje starih, kao da im je on pravi naslednik.
Našao se sam i drhtav na ulici, sada jedinoj svojoj kući. Celu prvu noć je proveo sklupčan na pragu ulaza u zgradu, gde je još uvek mogao osetiti tragove svog starog. Zvukovi i svetla grada, nisu mu dali tren sna. A onda, uskoro se javila glad, koja se do tada beše povukla od jakog osećaja straha. Dok se razdanilo i malo smlačilo nakon ledenog jutra, u nozdrve mu uđe miris trave i nekih, nekih.... koji mirišu kao on. Instinkt ga je ohrabrio, kao da ga je tresnuo po plećima i rekao mu: nisi sam, nisi jedini, imaš braću i sestre, svud okolo. I zaista, uskoro mu pred sopstvene oči prođoše stvorenja poput njega. Nisu bili mnogo druželjubivi, a nije ni on. Bilo mu je dovoljno da zna da postoje.
Već iste večeri, počeli su da kruže oko njega. Bilo je tu tri ženke i jedan mužjak. Svi odrasli i veliki, naročito taj muški član grupe. Mirisali su oni njega, mirisao je on njih, gledali su oni njega, gledao je i on njih. Muški, najednom pođe na njega, zinu sa svim svojim igličastim zubima, skoči i pritisnu ga teškim telom, a zubima dohvati za vrat. On ustuknu, ali to ovog nije oslabilo u nameri. Shvati da mora da prihvati borbu. Borbu? Kakvu borbu, kada se nikada nije borio? Kako se to radi?
Tako valjda, što izbegneš da ti neko zarije zube u vrat, pa ćeš ti to njenu uraditi. Iskezi sve svije bele zube, dobro kalcifikovane od mleka, pa mu sevnuše u onoj, još nerazdanjenoj boji jutra. Prvi vođa parka i svih okolnih ulica, prvi put u svom slavnom životu uličnog hajduka, ustuknu. Podvi rep i pobeže kroz ono nepotkresano šiblje u parku.
Od te večeri, već svim ulicama, sve do železničke stanice, uveliko se prenosilo da se pojavio jedan novi, koji je, zamislite, ponizio starog, crnog vođu i bez sumnje će uskoro biti izglasan za novog vođu! Njegova zelenkasta boja, kad se gleda iz daljine, a izbliza, mogu se videti fine, takoreći, filigranski iscrtane šare od tamno - sive, do žućkasto - braon, što je i davalo taj celokulni "zeleni" utisak, bila je, nekako, unikatna, a opet, tako obična, prirodna.
Njuh ga je odveo do mesta, odakle je božanstveno mirisalo. A to "božanstveno", njemu je značilo - hranljivo. To mesto je bilo jako blizu ulaza njegovog starog doma iz koga je izbačen. Bila je to oaza njegovih snova tokom kratkih dremeža, jer pravi, čvrst san, kakav je nekada imao, nije više mogao da priušti.
I bilo je tamo nekog ko je, osetio je to, promatrao svaki njegov korak.
Jedan mladi čovek, nedavno je, baš u toj ulici kraj parka, otvorio radnju hrane za takve, dlakave i četvoronožne, kao što je on. Osim što je imao tu trgovinu da bi zaradio za svoju, tek nastalu porodicu, on je veoma obraćao pažnju na svoju klijentelu. Jer, on nije tek prodavac, već jedan veterinar, koji nije mogao da se zaposli ni u jednoj klinici veterine, pošto su tamo već mesto našli oni koji su imali samo zvanje, ponegde i sumnjivo, jer to zvanje nije garantovalo ljubav za svoje pacijente. Ovaj veterimar je imao i znanje s diplomom, a i ljubav bez diplome. On i njegova žena, s likom devojčice, takođe doktor veterine, usluživali su i one četvoronišce, koji su posedovaki svoje ljude, ali su pomagali i hranili one napuštene, rođene u nekom obližnjem dvorištu, s gomilom svoje braće i sestara, ranjenim, ostarelim, svakakvim sudbinama dovedenim na ulice koje okružuju tu veliku gradsku pijacu koju ljudi zovu "Zeleni Venac" i obližnji park koji se nalazi preko puta hotala "Mosva"i hotel "Balkan". Neki bi rekali - elita, za mačke i pse iz "visokog društva", a oni, isto tako, a možda još i bolje, preživljavali bi, takođe, negde na periferiji grada. Ipak, mora se reći da bi to bila lutrija, a one, koji se nađoše na ovoj teriroriji, poslužila je dobra sreća, upravo zbog ovog bračnig para, koji su se našli takvi, isti, da dele brižnost i ljubav, kao kolačiće sreće, najslađe zalogajčiće. Uskoro se uspostavi u kraju atmosfera sigurnosti, pa su mačke, poput porodilišta za ljudske bebe, koja se nalazi u obližnjoj ulici, odredile jednu padinu sa gustom živom ogradom u pozadini, kao svoje mesto za legla, svojevrsne jaslice i vrtić za svoje mačiće, koji su se samo rađali, macili...i mileli, svuda okolo mileli, pa ih je neprestano trebalo vraćati nazad.
Vlasnik one prodavnice, kako je i sam već primetio, pa se ispostavilo da je bio u pravu, imao je tako blag, a pronicljiv pogled, nekog ko ume da pročita ponašanje jedne životinje, a da je, pritom, oseti kao sebi ravnog čoveka.
Uskoro mu je taj mladi čovek doneo i ponudio tako slasni sos, da se mogao udaviti od slasti u njemu.
Nije to bilo samo zbog sosa, već zbog tih pogleda, od kakvih se samo kod svojih starih mogao tako grejati, ubrzo, momentalno takoreći, oni se sprijateljiše.
Toliko mu je bio zahvalan, ne samo što ga hrani i još mu je pravi, hotelski smeštaj ponudio, kakav se može porediti čak i sa susedmim hotelom "Moskva", već mu je bio zahvalan što takav dvonožni stvor, uopšte, postoji na ovom surovim svetu.
Taj čovek mu je dao i ime, što je bila velika čast za njega. Nije znao zašto baš to ime mu dade, ali dok ga je izgovarao, zvučalo je tako moćno i jako važno, naročito to slovo "ž". Žorž.
Svi ti dani promene u njegovom životu, učiniše da mu se i fizički izgled promeni. Od onog, još pomalo kržljavog, odbačenog mačorčića, sa po tri štrkljasta brka, postade mačor, pun samopouzdanja, koje mu pleća raširi, glavu mu zaokrugli, a rep mu raskrošnja.
I mačji, baš kao i ljudski rod okoline, svi su znali ko je glavni dasa iz kraja pijace "Zeleni Venac". Svestan i on te svoje titule, ponašao se u skladu s njom.
Onaj Crni, njegov prethodnik, koji se sada malo povukao s položaja, iako ništa manji od njega, istih moći je bio, ali ga je bio loš glas zbog grabežljivosti i alavosti. Taj se uglavnom borio samo za sebe.
A Žorž, on je imao, kao i njegovo ime, nešto kraljevski pravedno u sebi.
Svaku promenu u kraju je primećivao, svako neobično šuškanje ili šunjanje pasa mešanaca, a to su oni bez povoca, što znači, bez svojih ljudi. Umeju takvi da se pritaje i iz zasede iskoče, s iskeženim vilicama ulete u legla mačića. Majke mačke se hrabro upuste u borbu s njima, ne misleći na sopstveni život, samo da bi odbranile potomstvo. Ali, napad nekada bude tako iznenadan i nasilan, da i udružene, jedva uspevaju da spasu svoju odojčad. Šta je dobro u tome svemu?
Pa to, što psi ni ne slute, pojma nemaju, da je tu Žorž zaštitnik, vitez oštrih zuba!
Taj mačak je mogao da u nekoliko trena "završi posao", tako što skoči na glavu psu nasilniku, nekada i duplo većem od njega, sasvim mu je svojim telom prekrije, tako da nesrećniku stoji kao kapa Dejvi Kroketu, pa još sa onim svojim bogatim repom, pride. Ovaj, izbezumljen, batrga glavom, dok ne smakne Žorža, ali da bi tu istu glavu sačuvao, da se u trk.
Iz takvih pohoda, pre nego što se vrati na početnu poziciju, a to je bio prag radnje omiljenog mu ljudskog stvora i najboljeg životnog prijatelja, on proveri brojno stanje čopora majki i njihovih mačića. Kada to utvrdi, tek onda ima razloga da dozvoli sebi da zauzme stav pobednika, pri čemu mu se sva dlaka podigne tako, da izgleda još veći i raskošniji, pa mu se i pruge na krznu rašire. A oči, uvek spuštenih kapaka na pola, davale su mu izgled onog koji je po izboru ljut, ali po svojoj prirodi blag. Jednom rečju, mačak s jakim karakterom.
Kada nije bilo puno posla u njegovim kvartu parka, kada je bilo sve mirno, boravio je kod svog velikog prijatelja da malo dremne, a uzgred i da mu pomogne. Moglo bi se reći da je svakog kupca ponaosob znao, namirisao bi ga još s praga. Bilo je i klijenata, onih, pomalo razmaženih, koji vole dramu, naravno pseće vrste, jer kod mačjeg roda nema takvih "metiljavaca". Oni su, uglavnom, a više njegovi vlasnici, zabavljeni izgledom. Šišanje i sečenje noktiju je cena za modu na ulici.
Najnovije trendove nošenja ušiju i repova, diktirali su kreatori bez repa.
Na specijalnom.stolu, gde se nalaze rekviziti za ulepšavanje, kao u pravom salonu, znao se naći neki, koji sve to nije želeo, ali ga gazda ili gazdarica ostaviše, da bi ga, posle sat vremena, otprilike, kao sasvim novog psa, preuzeli, još s vrata tepajući mu , s podvriskivanjem:
" ko je to meni leeeeep?!"
A pseto, mašući skresanim repićem, gleda gde su vrata, da konačno izađe iz tog mučilišta za njega. Mada, malo ga primiri miris hrane u radnji, pa bude zbunjen. Nekada se desi da pseći klijent tako bespotrebno cvili i arlauče, da čak i mladi veterinar dobrih manira za svaku živuljku, izgubi strpljenje. To, kada čuju istančane Žoržove uši, iako duboko drema u svom ležaju, načinjenom od sedišta starog auta, napusti tu svu udobnost i momentalno se stvori ispred razmaženka u salonu, da ga opomene da ne kuka, pa zareži na njega. Udtvari, da mu pokaže, šta je to biti pravi pas, pa i kada si mačak.
Nije podnosio da neko ne bude ono što jeste. I obrnuto. Zato se onoliko povodio svojom srčanošću i pravdoljubljem, jer, to je bio - on. Takav je rođen.
Čuo je, jednom prilikom, svog prijatelja, kako je nekom pričao o njegovom poreklu. Dok je dremao na svom sedištu, slušao je kako izgovara nešto, što ga je učinilo još ponosnijim. A to je, da je on ustvari, potomak prvih mačaka s ovih prostora, nekakva "autohtona" vrsta, s najboljim osobinama koje jedna domaća mačka može da poseduje. I još je čuo kako želi da ga ponese svojoj kući, sada već, kao člana svoje porodice, a i da ga zaštiti od surovosti uličnog života, ali mu je malo žao da mu ograniči slobodu kretanja boravikom u stanu, pored ovakvog prostora ovde, u kom je on glavni u kraju.

To je bio još jedan radni dan, za obojicu, svakom na svom terenu. Mladi veterinar, a i prodavac u prodavnici za kućne ljubimce, zatvarao je radnju i pritom, kao i uvek, pozdravljajući se sa svojim ljubimcem radnje, gde mu je, kao i uvek davao instrukcuje kako može da ostane unutra, ali i da, ako poželi, iskoči kroz magacinski prozor, da se malo prošeta po svom kvartu. A može, ovog puta, i da pođe s njim kući. Inače, mladi par je čekao svoju bebu, pa bi im njegov dolazak učinio veliku čast.
Žorž se malo zamislio, pođe za njim, pa se vrati. I tako nekoliko puta. A onda, da bi presekao dilemu, u dva skoka ode na treću stranu - u grmlje s majkama i njihovim mačićima. Kao da je želeo da kaže da mu je tu mesto. Jer, ko bi njih onda štitio, ako on ode?
Sledećeg jutra, nakon vedre noći i svoje bistrine zbog pravedno donesene odluke, što beše u skladu s njegovom prirodom, skakućući, kao kada je bio mače, pozdravljao je svaki orošeni cvetić, koji je brisao jezikom, da bi sebe malkice rosom napojio, a cvetove probudio. Čak je i Crnog sreo, a ovaj nije hteo pobeći od njega, nego mu se učini da mu se još i brk nasmeši kada ga ugleda, sa očiglednim divljenjem. Ceo svet mu je bio tako drag i blizak, pa da je još mogao porasti, porastso bi, od čiste sreće. Zato je usput zastajkivao da se protegne, koliko je dug. Jedan čovek, koga je po mirisu prepoznao, jer je mirisao na obližnji kontejner, sedeo je baš na pragu njegovog doma, radnje čije mu je čuvanje poverio njegov čovek - prijatelj, brat, otac...sve njegovo najbliže. Najprirodnije je bilo, a u njegovom karakteru je da uvek sledi svoju prirodu, da i on tu sedne. To je, uostalom, njegov prag. A on je dobar domaćin. Da, sada ga je sasvim prepoznao, kada mu se priblužio.
Zaista, beše to onaj sakupljač papira, sa onim štapom sa velim oštrim zubom ma vrhu, koji nabode sve na šta naiđe. A ovaj, uvek tako smrknuti čovek, takav valjda, zato što stalno gleda u asfalt, to nabodeno skine sa štapa i ubaci u kantu.
Žorž mu priđe slobodno, kao da je svoj na svome, a jeste, pa kako bi onda prišao drugačije?!
Smrknuti ljudi, koji su jutrom još smrknutiji nego inače, koje ni početak dana nije mogao malo razvedriti, to mora da su posebna sorta ljudi, od onih zlih.
Taj ljuti čovek je iz nekog zamotuljka nešto jeo, možda je i to bilo ljuto, a toliko se sagnuo nad tim, kao da će mu ga neko oteti.
Žorž je toliko bio omamljen svojom srećom i prvim zracima sunca, da je i pridošlicu hteo da zarazi tim svojim osećanjem, pa stade pred njega, umiljavajući mu se, uz glasno predenje, kojim je želeo da ga počasti.
Neartikulisanim izrazom lica, a zatim i glasom koji ispusti, zloslutna prilika, što stade na put svetlosti tog novog jutra, dohvati onaj štap od gvožđa i probode Žorža u predelu slabine.
Žorž zacvile viteški, jer i vitezovi cvile, kada su smrtno ranjeni. To je prirodno.
A on je uvek živeo u skladu sa svojom prirodom.
Pobeže nečovek , kako za čoveka, tako i za bilo koje stvorenje, možda užasnut od sopstvene nečovečnosti, stušti se niz ulicu.
Ranjen i pomračenig sunca u pogledu, Žorž otpuže do ivičnjaka, ka grmlju s podmlatkom. Učini mu se da čuje glasić nekog mačeta. Ustvari, to je bio on, jer je upravo sanjao da je opet ono bezazleno mače.
A onda, začu glas svog čoveka, kako ga doziva :"Žorž, Žoki..."
Hteo je, to je još jedino hteo, da se probudi, da ma'ne repom, da mrdne bar jednim uvetom, brkom....ali nije mogao. Poslednje što je mogao, bilo je to, da oseti kako je mokar, da mu krzno beše sasvim pokislo. A do malopre je bilo sunca...
Za tren, više ništa nije čuo, pa ni jecaje svog čoveka, koji iskapi sav oblak od kiša na svog mačka, na to njegovo lepo, zelenkasto krzno, kakvo se retko viđa.

Nakon mesec i po dana, u grmlju kod parka, čuo je neko mače koje je neobično glasno mjaukalo. Prišao je da ga potraži. Mače je bilo zapetjano u granju, bespomoćno i uplašeno.
Uspeo je da ga izvuče. Odmah je primetio kako mače ima zelenkastu boju krzna. Beše to jedan mali mačak.
Odnese, ni časa nije časio, svojoj kući, jer ulica često nije ni za ljude, a kamoli mačke.

Ivana Đorđević
1.april 2025.godine
u Beogradu.