Zov

U sumrak se iz naherenog odžaka  zavijorio dim. Decenija je prošla od poslednje vatre na ognjištu njegovog detinjstva. Jato graktavih vrana je uznemireno poletelo iz šumarka iza kuće i nestalo za brdom, kada je reski zvuk motorne testere presekao lepljive naslage tišine i predeo  utonuo u njih. Oborio je osušeno stablo stare lipe pored puta. Nije mogao da gleda gole suve grane usred bujanja zelenila i divljeg cveća. Previše su ga podsećale na to da ni one kojamu je vezivala ljuljašku na njih, više nema među živima. Tek je nekoliko sati prošlo od kako je parkirao stari terenac pred delimično srušenom kapijom. Za to kratko vreme pokosio je  visoku travu u dvorištu, namestio čekrk na bunaru i dugim, žednim gutljajima uživao u jedinoj vodi od koje se možeš napiti, i u tom pijanstvu  naći lek.U šupi je našao nešto alata i bio je srećan zbog tog pronalaska, jer je zadao sebi mnoge zadatke po dolasku na zatravljeni pradedovski prag. Stene nad selom su se ubrzano bojile zapadnim purpurom, i uskoro je  postalo nemoguće raditi, pa je odložio testeru na zemlju i seo na panj tek posečene lipe.  Miris pokošene trave golicao mu je nozdrve, potok u daljini je šaputao preko kamenja i prve zvezde stidljivo treperile  nad selom. Udahnuo je, celim svojim bićem, nikad zaboravljeni vidik. Meke linije smiraja majskog dana su budile uspomene na prvu mladost, i na nevinost prvih trešanja, Đurđevki.

Postajalo je svežije pa je ušao je u kuću, dodao još jednu cepanicu na vatru i zadovoljno oslušnuo pucketanje varnica. Komadi slanine zacvrčali su u tiganju i omlet je  začas bio gotov. Tek je onda shvatio da je gladan kao vuk. Onaj zdrav, iskonski osećaj gladi, na koji je skoro zaboravio, podsetio ga je na vojničke dane. Stresao se od pomisli na goli hercegovački  kamenjar po kojem je tri dana lutao bez hrane i vode, kada se odvojio od čete , u potrazi za  nečim jestivim. Izašao je na verandu i zapalio cigaru. Velijki sjajni mesečev tanjir polako se pomaljao iza stena nad selom. I onda ga je čuo. U početku tiho, skoro jedvačujno zavijanje, kao eho, pa odmah zatim dug, jasan i prodoran urlik, praiskonski vučji zov. Nije bio daleko, godine iskustva su mu pomogle da proceni i starost i količinu usamljenosti koja je razdirala to vučje srce. Bacio je opušak i polako otvorio poveću torbu, punu opreme. Uzeo je dvogled i stalak na rasklapanje. Dvoumio se časak oko izbora fotoaparata i kamere, ali ga je još jedan zov samotnjaka sa brda prekinuo u razmišljanju. Ako ne požuri, on će otići dalje. I ko zna kada će se vratiti opet istim tragom. Kao on danas što se vratio. Uzeo je  fotoaparat i zakoračio u noć. Negde gore na brdu iznad kuće, bliže mesečevom blistavom krugu, čekao je  na njegovo oko jedan usamljeni tragač za smislom. Čuvar vrste. Skoro, pa brat.