Zvuk

Zvuk, kao bezbroj pisama koje vetar piše, ljubavnicama i pesnicima. Mističnim kolutovima, šiljate stene podsećaju na mir. Sakriven u bašti plodova, sedeo je i zapisivao reči. Pretvarao misao u san. Zbog čega ih je stvorio? Da li zbog sebe, ili zbog toga što je priroda pripremala njemu dugogodišnje prijatelje? Postoji, naravno, svet u kome se sve vrti oko njega. Naravno, da je on bolji od ovog. Bar je on tako mislio dok je pisao. No, kraj ga je naterao da se zamisli. Da zaboravi.

Zašto ovo nije tragedija? Zbog čega bi ubio delove, kada bi mogao da preuzme sve na sebe? Svet ravan ludilu, takav mu je trebao. Nije bio lud, pa nije ni gledao.

U njegovom svetu ljudi pate i dalje, njihova realnost nije najzanimljivija, svakako... Ali zajedno, drže se do poslednje tačke ključanja i propadanja i besnila. Gde je taj zanimljivi kraj? Gde je ono što ću pamtiti?

Poželeo je uplakano da prihvati svoju sudbinu. Na kraju krajeva, to mu je jedino i preostalo. Taj izgubljeni dah, nepostojani puls i pogled ka spajanju dve najlepše reke. Taj prizor uznemiravao je njegov duh, ako ga je uopšte i imao.

Na koži sadržao je obljeske mističnosti. I dalje je krio svoje postojanje među pristalicama. Sedu glavu obuzimala je mrtva krajnost. Završavajući posao, krenuo je ka drugom. Nije bilo vremena za predah. Biće, govorio je. Svako će se odmoriti jednom. Na samom kraju. Da li vredi onda odmaranje na ovim stepenicama života? To je greh, pričao je, preispitivanje granica je, u nekom smislu, čovekova jedina mogućnost. Možda će zaboraviti...

Među uglađenim odelom i diplomom filologa, noć je iziskivala iz njega svaku kapljicu znoja i tako je, padajući u reku, taj znoj postajao jedno sa tekućom vodom. Iz slavine je izlazila njegova pristojnost. Radeći kao konobar, menjao je jedan dan za drugi, noć za kvalitetni san tokom dana, za vreme prvog posla.

No most je osetio još jednog ronioca. Sa vrha je dopuzao do dna. U vodi je samo pitanje vremena.

- Plašim se za tebe, Vojvodo – ženski lik se oglasio.

- Ne brini se, kraljice moja, završiću kao i svi ostali.

- Kako?

- Kao beskućnik. Idem u vodu da preispitam svoje postojanje.

- Nemoj.

- Zbog čega? Tebe, možda? Jeste, ja i da volim nekoga, to ne bi bila ti.

- Čak ni ja?

- Imaš preveliko mišljenje o sebi, ne volim te, gledam te zato što moram. Nažalost, život nam nije uvek saputnik i drug, već najveći neprijatelj. Ja sam odavno shvatio da je deviza budi svoj otpala u samom korenu. Možda se vezuje za mladost, buntovništvo i haos, ali sve je to propala priča. Glumi, draga moja. Pretvaraj se da me voliš, ali znaj šta je pretvaranje, a šta ne. Ne mogu biti svoj, izgubiću mnogo toga, na kraju i sebe. Ne smem biti svoj. Moram glumiti, moram se održavati u životu u odnosu na situaciju, a ne na sebe. Ko sam ja, ako ne glas koji iz malog mozga prelazi u materiju? Ko si ti, ako ne povratna reakcija toga? Zašto bih bio iskren prema tebi? Da bi me odbacila u prvom krugu? Ne želim izgubiti ovaj meč. Revanša nema, zapamti to. Ne dozvoli da te savladaju emocije, budi jača od njih. Zamrzi ih. Ukopaj se u rupu i čekaj svoj obljesak. Prema licemerima budi licemerna, prema dobrima budi dobra, prema lošima budi još gora. To se očekuje od tebe. Da budeš i protagonista i antagonista, i na samom kraju još jedna uzvrtela duša u lavini nazvanoj svet. I nemoj plakati zbog istine, plači zbog svih laži kojima te prosipaju i kojima prosipaš. Ali ostani čvrsta, ne dozvoli da vide tvoje slabosti, na prvom ćošku će to upotrebiti protiv tebe. I ne zadovoljavaj se malim stvarima, čuvaj u glavi prisebnost i budi srećna što postojiš. Jer i ti si, kao i ja, bačena na ovo mesto čisto iz zezanja. Razmisli malo bolje. Da li si nekada osetila emociju prema malom mravu ili muvi, ili si ih krvoločno ubila samo zato što možeš? Zapitaj se, ko gazi po nama? Zbog toga nema izlaza, zbog toga nema zanošenja, ostani sama u svojoj glavi, budi sa nama i zaboravi. Prosto je. Na tebi je da izabereš.

- Zbog čega si skočio?

- Zbog toga što sam shvatio ovo sve. Celog života sam tražio put ka znanju, ka shvatanju jednog idealnog sveta. Ne, on nije takav. Nije nikakav. Sve ovo što ti poveravam, radim zbog toga što verujem da ti možeš. Jer ja nisam mogao. Stvarno nisam...

- Ali ja ne postojim, Vojvodo. A ti i dalje pričaš sa mnom.

- To me poražava još više. Jedinog sagovornika nalazim na samom kraju, gde? U česticama. U sebi... Ej, još uvek si tu, zar ne? Ne ostavljaj me? Molim te! Ostani, bar za kraj. Kraljice!

- Tu sam, ne brini.

- Taman sam pomislio da sanjam. Vidimo se, čućemo se. Došlo je vreme i ja da se odmorim.

- Pomisli na druge.

- Na njih i mislim, zbog toga i nestajem. Ne mogu oni sa mnom. Previše im unosim negativne energije. Šta sam ja drugima dobro učinio?

- To samo ti znaš.

- Zbog toga sam i skočio.

- Vojvodo, nemoj da gubiš dah. Izroni...

- Kraljice, zauvek ću te voleti...

Stefan Megić