Kratka priča

Opet rat, glad, inflacija, sankcije. Nestašice struje, goriva, prevoz ne radi. Seljaci dočekali svojih 5 minuta. Kurve, ratni profiteri, iskrzane kragne na košuljama, iskrzane igle u venama, ušmrkani doktori, pocešane zastave i bušne patike.
Strah od vašiju, bolnog kuka i nemanja proteze, zubne. Embargo kolači i zaboravljeni ukus narandže.
Komšijski ispraćaj na groblju okupanom sirenama. Sve krstače izvaljene za potpalu. Parketa odavno nema. A knjige su baš dobrodošle. Vi spaljujete svoje virtuelne. Oseća se smrad gume u trenju.

Danas je nebo plavo i sunčan je dan, pa i kada nije nebo plavo i kada lije kiša isti je to život, isti si ti, ista ja. Menjali smo poglede na svet i na život, a i oni su se menjali zbog nas.

Ne postoji mesto za tebe, a ni za mene. Mi nismo ono što su nas učili da jesmo. Nemojmo ni razmišljati o tome ko smo i zašto smo ovde, sada! Nema potrebe, prijatelju moj.

U danima potamnele praznine, čuli su se tihi zvuci blede praznine. Stidljivo kao tačkice bledeli su na oronulim, nabujalim buđima, potpuno tamne praznine. Miris praznine, zvuk praznine, obojenost praznine i dugi hodnik, koji je nestajao u praznini. Neprirodna tišina uspavanosti, omamljena gomila praznine i prazno vreme, koje je prazno i zaustavljeno...

Kao devojčurak, pa i kasnije kao tinejdžer, Rahela je volela da sanjari u krevetu pre nego što ustane i osmehne se novom danu. A i sad, kao i sve spavalice, najviše  mrzi budilnik, taj mrski predmet žigosan u njenoj svesti kao najgora od svih sprava za mučenje koju je izmislilo čovečanstvo. I uopšte joj ne pada na pamet da menja tu svoju detinjastvu naviku, čak naprotiv, čini se da sve više uživa u tom jutarnjem sanjarenju.

Kad prorade koreni. I navike iz zavičaja. Tačno u 8, svake večeri, u jednom novobeogradskom bloku, ista scena :
- Zoroooo, javi seeee.
- Tu sam.
- Jesi li dobrooooo?
- Odlično.
- Jel te dira ko?
- Ne, evo 16. dan.
I pored svih vibera, hangs out, whats uppa, messengera, smsova, ojkanje s brda na brdo je neprevazidjen običaj. I u meni izaziva sećanja
I kao da se uključi vremenska mašina i proradi vremeplov. Vrati me mnogo godina unazad.

Čini se da im je vožnja oboma prijala. 

Prašnjavi obrisi otužne selendre i drugih sličnih njoj selendri i varošica, načičkanih duž puta, nestajali su iz njihovog vidokruga, a oni samo što nisu zapevali uglas, kao đaci, vraćajući se sa ekskurzije:

 

Veliki  Majdane, okrećem ti pete,

Pоlеtео bi hоdајući. Prеkriо bi sе i zаspао bi. Dоdirnuо bi i suncе, i zаspао bi čvrstо, zаuvеk... Ispisао bi uzrоk pоstојаnjа i оbјаsniо bi smisао nеstаnkа... Svе tо, izmеđu...

Nеizbrisаni zvučni zаpis, prеkаsnо ili prеrаnо оstаvlјеnа dužа pоrukа, u nеkоlikо minutа ishitrеnо i smišlјеnо, sklаdnо i sа gоrčinоm, izgоvоrеnа prеkrаtko, prеdugа pоrukа... Gоdinе zgužvаnе u tеk nеkоlikо suvišnih rеčеnicа... I оdbаčеnо kао prаh niz vеtаr, spаkоvаnа bоcа kоја ćе izbеći vrtlоgе, grаnjе krај оbаlе, plоviti, plоviti i ...

Autor Miodrag Tasić

Nеvidlјivi је nеvidlјivо živео, krоz nеvidlјivо vrеmе, u nеvidlјivоm prоstоru... Svе је pоstојаlо, ništа niје pоstојаlо. Svе је bilо i ništа niје bilо. U sеćаnju, mеriо је vrеmе, аli оnо niје pоstојаlо, bilо је zаustаvlјеnо, sаt је slоmlјеn, i vrеmе је zаustаvlјеnо. Zаbrаnjеnо mu је dа curi, оtkucаvа, dа dоnоsi suncе, vејаvicе i kišе...

Sunce je bilo odskočilo visoko, vidik čist, pa su izdaleka mogli da osmotre prilaz ovdašnjoj zoni čuda. Ljudi je bilo znatno više nego juče, automobili parkirani kud koji, galama kao na utakmici.

Na šeficin mig, Maks uključi kameru. Izgledali su kao vraški uigran tim, kao da oduvek rade zajedno.

Ubrzo, Maks hvata u kadar Radoša Jovanovića, koji se uz pomoć nekolicine, kô od brega odvaljenih, borio kao lav da održi kakav-takav red i mir.

Pages