Kratka priča

Najpre da se predstavim. Ja sam Lazar Petrović zvani Brando. Prezime sam dobio po mom ocu, Borisu, ime je bilo želja moje majke, Mirjane, a nadimak u gimnaziji.

Autor Aleksandar Đukanović

Dok je Branko smišljao završne taktove plesa, koji će odigrati sa svojom komšinicom, u iznenadnu posetu dolazi njegova ćerka, želeći da mu preda neku zaostalu dokumentaciju. Dugo je zvonila, ne želeći da se vrati neobavljenog posla , cupkala nervozno, kad se iznenada otvoriše susedna vrata, i iz stana proviri Dijana.

- Čula sam buku, pa sam zato…- započe. Već joj beše neprijatno.

Vozili smo se ka Mirjevu, mala se raspričala sa mnom, kao sa nekim dobrim ujakom, a ja sam slušao, šta ću. Navikao.

Pa mi je pričala kako je do skoro bila u vezi koja je trajala šest godina. Ona, inače, ima dvadeset četiri. Taj joj je bio prvi i jedini dečko. Nije znala ni za koga osim za njega. Ali, eto, razišli su se. Nije važno, ionako to odavno nije više to, počela je da se oseća kao u kavezu, da shvata da vreme ide, da više nije dete, da hoće da ugrabi još nešto od mladosti…

Slađana Belko

Noć je bila ispujena glasnom grmljavinom i povremeno je, kao mačem, presječena bljeskom munje. Okean je bio nemiran i talasi su udarali snažno o stijene, gonjeni jakim vjetrom. Brodići privezani u luci, podizali su se i spuštali u ritmu disanja crnih voda okeana.

Neposredno uz luku stajala je jedna stara drvena ribarska kafana. Kišni slapovi slivali su se niz vremenom propali krov, pa niz trošne, mahovinama obrasle zidove.

Sedela je na ivici stare kamene ograde. Nije imala snage ni za šta. Devojka je u ruci grčevito stezala mač.

Lea. Lea se zvala. I bila je sama na ovom svetu.

Uz širоki bulеvаr pružаlа sе stаzа, skrivеnа, skrivеnа izа gustоg drvоrеdа kојi је оdvајао svеt spоlја, svеt u prоmicаnju оd svеtа usаmlјеnih, tužnih, skrivеnih i kо znа kаkvih svе. I оn је јеdаn оd njih, onih kојi nikоgа nisu pоznаvаli, јеr u svеtu skrivеnоm izа drvоrеdа lјudi nisu prоmicаli, оni su sе mimоilаzili u prеćutnim dоgоvоrimа, оdlаzеći svаkо u svој kutаk.

Njega mnogi smatraju osnivačem ove varoši što hrli preko obala svojih reka ka dalekim prostranstvima kao da beži od same sebe, za koju su u davna vremena, upravo gledajući je s reka, putnici namernici govorili da iz daljine liči na napušteni kamenolom, a kada joj se približite na puškomet, na otkrovenje. Premda je to, da je taj znameniti despot i pesnik u duši, udario temelje ovoj varoši, samo donekle tačno. No, dopustićemo neupućenima da i u ovom slučaju imaju glavnu reč, uostalom tako je od pamtiveka kad je javno mnjenje u pitanju.

Slika prva

 

Nedeljno popodne ispunjeno nemirom iščekivanja tvog povratka. Veliki ovalni trpezarijski sto, beli damastni stolnjak na njemu i moje  brašnjave ruke, koje davno naučenim kretnjama, brzo i vešto razvlače kuglu mekog testa u ogromnu tanku koru, posipaju je rendanim narandžastim zlatom bundeve i šećerom, savijaju u dupli valjak i slažu u tepsiju na stolici kraj stola.

 

Slika druga

Pages