Kratka priča

Kako život neumitno prolazi, brzinom metroa, smenjuju se lica na svakoj stanici, svaka stanica je jedna godina života, ali ne prođe ni jedan dan da se ne setim onoga koga sam volela. Izvadila sam iz kovčežića neposlato pismo njemu, što čuvah sve ove godine na samom dnu i povremeno ga čitam kao da njemu čitam, ali reči izmiču, beže, rasplinjuju se, dok  ja cepam pismo, ne vidi se više ni slovo, bacam u vatru papire i osećam kratkotrajnu  sreću.

Oduvek je na ženskom telu najviše voleo grudi. Kao odrastao muškarac naučio je da skriva taj svoj najjači skener ženskog  tela. Bio je dovoljan jedan pogled i sve bi znao o ženi, naravno ono što je njega interesovalo. Aha, male, čvrste, da, ali, ne, nisu prirodne, onda velike, kruškaste, pa, male, mlitave, pa, veće, pa, srednje, pa, prevelike do pupka i tako redom, koliko žena toliko i raznih oblika i veličina, toliko i karaktera, različitih sudbina.

U tih nedelju dana koje sam proveo na psihijatriji gradske bolnice, dolazila je svakodnevno i provodila sa mnom svaki slobodan trenutak. Nekad smo pričali, nekad samo ćutali i gledali kroz loše opran prozor u krošnje kestena koje su se širile s druge strane stakla, slobodne, iako nepomične. Ispričao sam joj i ono što jeste i što nije pitala, srećan što sam konačno našao nekog ko hoće da me sluša, pa još i dragog i bliskog.

Prvi dani posle sahrane su bili strašni za Biljanu i Srđana. Stan je delovao avetinjski prazan, tišina ih je ubijala. Biljana je teško podnosila gubitak, a Srđan je morao da ulaže nadljudsku snagu da svoju ženu smiruje u momentima kada je stignu svi ti napadi bola.

-Srđane! Moram otići do lekara. Nešto osećam kao da mi srce preskače, da se prekontrolišem. Brzo ću ja.- reče Biljana, kada su ustali jedno jutro.

-Dobro. Zovi me, ako ti trebam.

„Homo sum, humani nihil a me alienum puto.“

„Čoveksam, ništa ljudsko mi nije strano“,

Terencije

 

Varljivo leto je konačno prepustilo vođstvo zimi, koja je otegnuto zevnula, dok je sve nas kolektivno gušio lepljiv vazduh, jer su se u našem okruženju svi grejali na ugalj. Kao da smo mirisali kiselinu, što se zavlačila pod koren kose, i nozdrve, čineći ih čađavim i prašnjavim.

On je imao neverovatnu tragediju, žena sa kojom je proveo trideset i pet godina umrla je od otrovnih pečuraka. Često je sebe proklinjao što je baš njega sudbina ostavila u životu. Prošlo je od tada dugačkih godinu dana...

Počeo je sebe da“ hvata“ kako rado vreme provodi u kafiću koji se nalazi u podnožju zgrade u kojoj živi...tamo radi A., dama približno njegovih godina. Razgovori su intrigantni sa njom...tešio je sebe kako mu to baš ništa ne znači.

Topli septembar nije dozvoljavao da se jesen nazire. Poslednji letnji mesec ličio je na početak, a ne na kraj leta. I dani su se činili dugi, baš kao da se iščekuje najkraća noć. Prijatno, okupano suncem vreme, davalo je život, neku neobičnu snagu, ljudi su bili veseli, ma koliko da su ih brige mučile, davali su sebi oduška kroz šetnje, druženja.

-Ja sam Sava Mitić, gazda ovog imanja. Šta znaš da radiš? Meni trebaju uvek vredni ljudi…posla ima ovde uvek. Ako budeš poštovao ovu kuću, biće ti dobro i ništa ti neće nedostajati.

-Znam puno toga, radio sam dosta sa majstorima.- poče Radovan.

-Kakav si sa psima? Treba mi čovek koji će brinuti o mojim lovačkim kerovima. Proletos mi se bivši radnik razboleo i umro. Ne mogu da nađem čoveka koji ume sa njima.Često idem u lov, a i ja ih puno volim.- reče mu gazda Sava.

Pages