Kratka priča

Sudnica je bila prepuna ljudi. Neki su čak sedeli na podu, tiho razmenjujući po neku reč, strpljivo,  kao da su čekali neku pozorišnu predstavu, a ne suđenje.

“Molim vas, mir u sudnici!”povika sudija udarajući drvenim čekićem po njemu,”uvedite okrivljenu!”

Vikač:”Dovedite krivu!”

Sudija:”Pobogu, ne krivu, već okrivljenu…”šapatom će on.

Vikač, iz sveg glasa:”Pobogu, ne krivu, već okrivljenu!”

V. je voleo svoj grad. Da, voleo ga je, ali to su bila davna, prošla, setna vremena, puna sećanja koja bi mu unosila prijatnost u dušu. Ne, on više ne hoda ulicama, protrči utabanim stazama, kojima svakog dana mora proći, pa beži u svoj svet, svoje utočište.

Danima, u predvečerje, sa prozora bi posmatrao kako se sumrak sliva sa okolnih planina na grad, uspavljuje ga... Sve je ličilo na umirući grad koji je posmatrao sa svoga prozora, video je njegovo sivilo, oronule fasade, tužne ljude koji su pognutih glava prolazili.

Stajao je na svom prozoru iznad velegrada i kroz trepavice posmatrao krvotoke lave koja se kretala u svim pravcima između ogromnih građevina. I svaka tačkica vidljive svetlosti označavala je jedan život, ili više života. A svi zajedno kretali su se u svom ritmu i u ritmu svoje okoline, svojih potreba, svojih očekivanih pravaca, kao ogromna mašina. Mada mašine retko dolaze sa rezervnim delovima , ovaj svet je imao svoj rezevni deo, imao je njega.

„Danas je mami rođendan.“ Tiho je rekla Maša i obula stare, izbledele starke, uzela ranac i izašla iz kuće. Polako sam zatvorio vrata za njom da ne probudim Milicu i seo za raskliman sto u kuhinji. Da je Olja živa sada bi slavili njen trideset sedmi rođendan. Ona bi napravila tortu, deca bi nacrtala čestitku, ja bih kupio neko cveće, ili bi trknuo do prvih livada izvan varoši i nabrao joj bele rade, koje je najviše volela. Posle bi izašli zajedno do šetališta na keju i devojčice bi se poigrale u parkiću, a onda kod Muse na sladoled.

Knjiga treba da bude sekira koja će razbiti zaleđeno more u nama, napisao je neko, ne znam ko, jer retko čitam knjige. Nikad nisam video zaleđeno more, mada živim na primorju. Pedeset mi je godina, ali ko sam ja zapravo? Moja žena kaže da sam slabić, u stvari, to je rekla pre nego što me je napustila, a ima tome već peta godina. Ja sam plašljivo i nežno biće na rubu nervnog sloma i pitam se, ima li izgleda da potpuno izgubim kontrolu nad sobom.

Dok je Mitar odlazio u šumu sa Mićkom, sa vrha jednog obližnjeg proplanka, jedan par očiju je posmatrao. Bio je to Sreten, sin Svetislava, koji je na svom belcu bio na redovnom, svakodnevnom jahanju. Začuđeno je gledao u pravcu vodenice, znajući da tu otkako zna, nije nikog viđao. Moraće to reći ocu, jer i ovako nikad nije saznao zašto je ta stara vodenica napuštena.

Kada se čovek zagleda unutar svoga bića, oseti samo balast nemira i negativnosti što ga guši i štipa, sve reči izgovorene u žurbi, žustro i oštro padaju kao kamenice na glavu onoga ko ih sluša. Taj čovek otvrdne za sebe i potrebe svoje duše, smatrajući ispravnim jedino ono što drugi čine.  Tako je ona slušala svadju svojih roditelja, ne razumevajući razloge tolikog nesklada i vredjanja, da joj se u glavi mutilo i morala je da izlazi i da luta, zanoseći se pri hodu ko da joj se manta.

Vodiš me na večere, na duge šetnje uz obale, pričaš mi o sebi, želis da budemo prijatelji, a ja samo želim dugo, dugo, voditi ljubav sa tobom.

Pretvoriti naše šapate u duge rečenice, tvoje oči u dubine nepresahle. Želim dugo biti izgubljena u predjelima tvog izgnanstva, u koja si se zagubio ne razumjevajući sebe. Razumijem te i čekamda shvatiš. Strpljiva sam jer sam naoružana hiljadama godina iskustva, čekam da se probudiš. Pozivaš me, nije važno koji si protok energije upotrebio da me dozoveš, ali stigla sam.

Ona se zove A. Možda njeno ime počinje i sa slovom I, možda je R, možda je bilo koje ime započeto sa jednim od trideset slova azbuke, abecede... Mučno mi je, karikaturalno, u zanosu sam, u gađenju... Euforičan sam, letim, padam, u ambisu sam mraka, neotkrvenog jezgra zemlje, kojem niko nije prišao, osim moga ludila. Moje oči boje poremećaja i šizofrenije jedine su videle svetlo i vatru mraka zemljine utrobe.

Spustila je krotko njušku na moj dlan i gledala me upitno svojim krupnim bademastim očima. Od zaprepašćenja što je vidim nisam mogao ni da se pomaknem ni da progovorim. Nestala je pre četiri godine, kada je otac umro, a mi nekoliko dana zaboravili na nju. Zvala se Lola, bila je ženka nemačkog ovčara i sad je već  imala jedanaest godina. Kao dvomesečno štene sam je uzeo iz azila za životinje, i odneo ocu u selo. Bio je jako usamljen otkako je postao udovac, a odbijao je da se preseli kod nas u grad.

Pages