Kratka priča

Pogledaj u sebe, ti što se spandjavaš sa djavolima, dok pleteš uspavanku noći,  dogovori se za dogledno vreme da vam se pogledi sretnu pod jorganom strasti. Ti nikad nećeš znati za jutra u kojima ona grize svoje usne, do krvi, izranjavane kao da su je kljuckale ptice, a mačke mjaukale po čitavu noć pod prozorom, ne dajući joj san na oči.

“Vidi!”reče Stana zamišljeno, sa cigarom u uglu usana,”Ti si dete sreće, čeka te uspeh…”

“A, joj! Nadam se da će jednom tako biti, tetka Stano! Sve neko crnilo oko mene, tuga, bolest… Imam trideset godina, bolesne roditelje, nemam dečka! I kako da ga imam? Ne izlazim, niko mi ne dolazi, uh, živote! Jedva sastavljam kraj sa krajem!”u dahu izgovori devojka koja je sedela preko puta.

Komadi stakla premazanog sivim naslagma starih kiša propuštali  su jedva toliko svetla da se na nameštaju u stanu ne primete zubi starosti, a da paučina po ćoškovima leluja kao senka iskrzanih lampi. Svetlo je skrivalo mnogo više nego što je otkrivalo, ali nije moglo pokriti mirise ustajalog duvanskog dima i neoprane garderobe.

„Viktor! Da to je moje ime, koje znači pobedu, a kako otužno ironično, ne znam za pobede, kao ruganje, užas.“

Šaputao je Viktor, brišući nataloženu prljavštinu sećanja. I ovoga dana, oblici praznine su ga posećivali, samo su se oblici menjali, kao što se smenjuju i oblaci, na vedrom, tmurnom, sunčanom ili po tami mesečine, nebu. Smenjivali su se, pretili, rugali, nanosili bol, ali svi oblici rađali su se iz jednog jedinog oblika, nepodnošljive praznine.

Ušla je u moj salon tog jutra, žustrim, odlučnim korakom, samo par minuta po otvaranju. Još nismo ni kafu popile, moja učenica Daca i ja, bio je utorak, dan u kojem ne zakazujem nikome, samo za lutajuće mušterije, kako mi frizeri to volimo da kažemo.  

Probudio se u maglovito jutro, gledao neko vreme kroz umrljane prozore u  povijene grane drveća. Kiša koja je svu noć dobovala po krovu, ušuškavajući ga u spokojan san, nakratko beše prestala, a sad je ponovo počela da pada. Osećao je hladnoću izmedju zidova, mada je to bio subjektivan osećaj, pa je zatvorio oči nanovo želeći da oseti toplotu meke posteljine. Miris pečenog hleba i kiflica je dopirao iz kuhinje, što je njegova brižna supruga umesila za njega i decu.

Što je bilo juče, to može i da se zaboravi, što se dešava danas, o tome se ne treba razmišljati, ono što će se desiti sjutra, ne želim znati.

A ljubav, ljubav ću kao kaznu poželjeti nekom drugom, ja ne želim više da sanjam.

Misli su mi sitan pijesak, uzdasi teški kao valovi. Uthnem, porinem, pa opet negdje izronim.

Još uvek mi je u sećanju jedna od najjačih slika. Tog sudbonosnog dana rešio sam da nikada više ništa neće biti isto, da ću nestati, i kraj. Kakva glupost, pa gde to čovek može pobeći od sebe, pa makar otišao i na kraj sveta?

Tu je trešnju posadio i kalemio moj počivši otac, davne 1959 godine, kad je sagradio kuću. Bila je njegov prvi uspešan kalem i plod joj je bio veoma ukusan. Neka starinska sorta, tamnocrvenog mesa i intenzivnog ukusa. Detinjstvo mi je obeležila mnogobrojnim dogodovštinama za nju vezanim i uvek sam joj se vraćala u sećanjima na to bezbrižno i nevino vreme.

Noć je rezervisana za spavanje, pa ne znam kako i šta me je navelo da oko dva sata ujutru ustanem i pođem ni sama ne znajući kuda, kao da me neka sila vukla da saznam nešto što me je mučilo. Dakle, prolazim nekim putem, sa jedne strane niz kuća utonulih u tišinu i mrak, a sa druge sija se veliki Dunav, ugibajući svoje mirne talase pod senkom meseca. Put je neasfaltiran, a ja hodam po prašini i ona mi prosto miluje i golica tabane nekom prijatnom milinom.