Kratka priča

Rođena sam u zalivu, more me oblikovalo i vajalo, a mnoge kiše učile strpljenju, tu sam odrasla. U njemu sam dostigla zrelost, spremala za malu, pa veliku maturu, postala žena.

U Boki sam se i zamalo udala, za Bokelja. Hm. Nije bio Bokelj, mada jeste pomorac. Krv zalivsku je nosio samo jednom svojom četvrtinom, upravo ta ga je četvrtina odgojila, pa je zbunjivao svojom pojavom.

Prvi dan. Dobar dan! Da vam se predstavim, ja sam Duša.  Danas živim u jednoj brezi. Kako da vam opišem taj osećaj vezanosti za zemlju? Jednostavno, ne postoje prave reči. Kroz mene struji životna energija, golica me svojom upornošću, grane su mi kao strune, čujem daleke glasove ljudi koji obrađuju zemlju, pa čak i muziku  jedne male Maše koja je tek naučila da svira klavir i to udaljena kilometrima od mene. Osetila sam i nožice tek rođenog leptira na mojoj kori. Kakva moć! Kakva lepota te moći!

Jutro... Tek sviće, ali njegova glava je sva u znoju. Iako nije dan, i temperatura je prijatna, on se kupa u znoju, i nije to znoj vreline. On voli duge, tople, sunčane dane. To je znoj iz mozga, produkt višegodišnje nervoze, lekova, andropauze, kako to uobličenih reči zvuči, bolje rečeno - to je znoj nemoći i krize samopouzdanja...

„Posejali smo seme ravnodušnosti u danima koji su prošli. Stojimo, svako na svojoj obali, i gledamo kako protiče reka života u bespuću između nas. Most koji su gradile naše ruke, naše oči i misli, trošan je i nesiguran. Vrtlozi ispod njega prete da ga potpuno sruše, a odbrane niodkud. Želim da se pozdravimo i oprostimo jedno drugom nedosanjane snove i propuštene prilike i da krenemo dalje, bez gorčine i jada što nije moglo drugačije. Možemo li to?“

Marko je živeo u braku sa Ivanom već dvadeset godina. Imali su srećan i skladan brak u kome su dobili sina i kćer. Marko je radio kao preduzetnik u građevini, a Ivana je bila službenica u banci. Jedno jutro su pili kafu i dogovarali se o kupovini nekih stvari koje su planirali. On se spremio da ode do banke, da podigne neki novac, dok se Ivana spremi, pa da posle krenu zajedno.

Putovala je eonima kroz svemir. Od dugog puta lice joj je potamnilo, a prsti do neprepoznatljivosti izdužili. Nije bila sigurna gdje će ga tražiti. Bilo je to na nekom ratištu,  sada već davno zaboravljene planete, na kraju udaljene galaksije. Sreli su se i zavoljeli kao svi mladi ljubavici. Natjerani da se silom rastave od tada se dozivaju. Ostavljaju jedno drugom poruke u repovima zvjezda padalica, ponekad ostave šapat u krateru nekog manjeg meteora. Jednom joj je čak ostavio dah svoj u izmaglici nove planete u rađanju.

Pokušala sam, jednog prolećnog dana, da zaljuljam Mesec. Trebalo je da mu poremetim dosadnu putanju usamljenog pesimiste. Najuzaludniji je bio pokušaj da mu osvetlim tamnu stranu, na šta se on još više zgrozio nad činom beskrajne ljudske umišljenosti o sopstvenoj moći.

To je bio sasvim običan dan, ni lepši, ni ružniji od svih koje pamtim. Dobro se sećam baš tog prolećnog, bezličnog dana želeo sam da umrem. Kako? Jednostavno, da ispijem kafu, popušim dve cigarete, istuširam se, pustim svoju omiljenu muziku, zatvorim oči i... Misite da sam lud, ko mi daje za pravo da ja odredim trenutak smrti? Znao sam da je to taj dan, duboko u srcu, znao sam da više ne postoje tuge koje sam upoznao, kao ni radosti koje su me podizale do zvezda.

Krstovdan, leta gospodnjeg, ne znam kog. Nije ni važno. Ovde se vetrovi ukrštaju od postanka vremena, a danas je dan kad se bore za prevlast. Koji nadvlada, njegova će godina biti. Nemilosrdni su, ne štede se u borbi, kao da je svaka od njih poslednja; kao da će vreme nestati, povući se, zatvoriti u školjku sa dna mora, a onda će to isto more progutati zemlja.

Prilazeći vratima stana, Srđan je čuo razgovor i nepoznat muški glas:

-Tata! Imamo gosta!-čuo je glas svoje ćerke dok se izuvao.

Ušao je u sobu i na kauču video momka koji je sedeo pored Milice.

-Dobar dan! Ja sam Antal!-reče mu on ustajući i pružajući ruku.

-Ja sam Milicin otac, Srđan!