Kratka priča

Ničeg neobičnog nije bilo tog dana kada se vraćao sa posla. Deca u komšiluku su se, kao i obično, igrala žmurke. Komšija je kosio travnjak, a njegova žena se ljubazno osmehnula. Ušetao je tiho u kuću, ostavio mantil i šešir na uobičajenom mestu. Došao je do kuhinje i napravio svoje omiljeno jelo. Velika kazaljka je otkucala nešto malo posle podne kada se, opravši sve do poslednjeg tanjira, popeo na sprat. Otišao je pravo u svoju sobu. Sve je bilo uredno složeno i na svom mestu.

Memljivi miris starih, prašnjavih stvari se uvlačio u nozdrve novopridošlog člana. Osećao je kako se lepi po njemu kao kakav smrdljivi sir. Te „stvari“ nije ni video, ali je znao da postoje i za divno čudo sve je to prihvatao bez straha i posebnog uzbuđenja. Što se mora, mora se. Nekako je bio svestan budućih koraka duše u sivom, prelaznom stanju između života i smrti. Malo je bio iznenađen bezbolnim osećajem, kao da granica nije ni postojala.

Želeo je da bude nevidljiv, a ipak da sretne neko prijatno lice, da sa nekim podeli svoju usamljenost i praznoću.

Prepodnevna raskoš aprilskog dana razlivala se po ulicama. Ušla sam u već punu dvadesetšesticu i s mukom pronašla mesto za stajanje do prozora. Na sledećoj je stanici ušla oveća grupa putnika i već sam požalila što nisam pozvala taksi.S moje leve strane stajala je omanja crnokosa žena. Nosila je neku patnju u krupnim zelenim očima i pomislila sam kako je tuga ostarila njeno lice pre vremena. Od kako sam jesenas upisala studije psihologije sve češće zagledam ljude oko sebe, pokušavajući da ih čitam, po izrazu lica, pogledu, gestikulaciji, smehu i govoru.

Petar je došao u domovinu svog oca i od prvog dana krenuo da ostvaruje svoje planove. Na zemlji koju je kupio već pre toga krenulo se za izgradnjom malih kuća koje će mu služiti za turiste, koji sve više dolaze u taj kraj. U susednom selu je kupio livadu na kojoj je planirao da se vodi stoka na ispašu. Još je bio u nedoumici, ovce i koze, ili krave, ali slušajući neke savete i proučavajući malo šta je korisnije, odlučio se za prvu varijantu, za početak.

Zapalila je poslednju pljugu iz pakle i u oblaku dima mu gleda lik.

Na akademiju se upisala iz četvrtog puta. Nikada nije volela birokratiju, uvek je kasnila, slabo pamtila brojeve, datume, rokove. Nikada nije pamtila procedure I protokole. Pravila je doživljavala kao kaznu I bila je jako loša u poštovanju čak I najmanjih, najbeznačajnijih, čak I onih koje nije bilo teško ispoštovati. Kao da je njen organizam sam od sebe imao otpor prema pravilu bilo koje vrste.

Neka, neka i dalje žive u neznanju da je to bio tren ljubavnog zanosa...

Pokazivala je sve više nestrpljenja i pravila je greške, čak nesmotrene...

Ušla sam prvi put u tu malu, neuglednu baraku kada sam imala devet godina. Držeći se za ruku svog dede, očiju raširenih od radoznalog iščekivanja i radoznalosti, bez daha sam upijala neobične slike, presvučene najfinijim slojem patine, koje su me dočekale na zidovima, u svojim posivelim ramovima iza potamnelog stakla. Došli smo, deda i ja, da kupimo sat. Sat, za mene