Kratka priča

Dođe vreme, kada jednostavno moraš biti sam. Jasno povučenom nevidljivom granicom, odvojiš se od sveta i luduješ, sanjariš, bilo šta. Ali sam. Osećao sam potpuno zasićenje svetom i sobom u njemu. Ponavljalo se sve, isti ljudi, isti razgovori, jedan dan mogao bi ko zna koliko puta biti preslikan, ponovljen.

Slobodu sam ugledao u petak, 04. 11. 1995. godine, tačno u jedanest časova i dvadeset tri minuta. Imao sam tada dvadeset jednu godinu, četiri meseca i osamnaest dana. Ni najmanje mi nije smetalo što je kiša lila kao blesava. U Požarevcu su me čekali Žabac i Šekspir i, naravno, moji roditelji, Obrad i Dušanka. I naravno da naš susret nije prošao bez suza, i mojih i njihovih. Tri godine su ipak tri godine.

Autor Milan Neđić

„Sa tobom nešto nije u redu ?“ iznenada, hladno i meočekivano gledajući u čašu mi je rekao. Petar, poznanik iz kafića drug po čaši i bekrajnim praznim razgovorima. Retkim ali uvek sadržajnim.

Zbunjeno pogledao sam njegovo smireno lice i potražio pogled okrenut od mene.Prva pomisao je da jebote, svako ko se zadrži sat vremena sa mnom u društvu pročita ... Izraze lica, nervozne pokrete. Ako malo zagleda se u mutni, pijani pogle nasluti proble ili...

Onda se ona najednom pojavila. Ali ne u snu, nego u ogoljenoj, mojoj, kao sablja britkoj, stvarnosti.

Autor Miodrag Tasić

Autor Milan Neđić

Čega se sećam? Šta pamtim iz vremena kada sam bio prepun snage... Samo sranja, gomile sranja koje se iz dana u dan uvećavalo, postajalo nesnosno. Tamo negde je rat, tu blizu, ako napregneš uši možda možeš čuti granate, pucnje. Ako razbistriš pijani pogled, šta ćeš videti , leševe, kolone ljudi koje beže, tamo ili ovamo...

Taj otužni smrdljivi osinjak u kome se skupo plaćaju čojstvo i junaštvo, a ljudsko dostojanstvo truli negde u zapećku, postao je moj svet i moja sudbina. Istina, privremeno. Premda svako ko se očeše o njegovu kužnu utrobu, ostaje zauvek obeležen, što sam tek kasnije shvatio.

-Kako to misliš još nije gotovo?! -dreknuo je gradonačelnik.
-Žao nam je gradonačelniče, zaista nam je mnogo žao. -prebledeli čovek u odelu se gotovo mucajući izvinjavao.
-Alo, da li znaš da dolaze ovi sa televizije da snime kako sečem vrpcu i otvaram najmodernije bolničko odeljenje u Evropi?! -bes nije napuštao gradonačelnika.
-Znam, ali nažalost nismo uspeli da završimo. Radovi su tekli sporo zbog nekih neplaniranih problema sa radnicima, građeviskim materijalom... -pravdao se bledi.