Kratka priča

Bilo je već kasno kada se Snežana vraćala sa službenog puta. Kao agent za prodaju nekretnina često je putovala. Toga dana ostala je duže i već je pao mrak kada je krenula kući.
Noć je potpuno prekrila deo puta koji je vodio kroz šumu.
Snežana, već iscrpljena, što od posla, što od puta, vozila je mehanički, misli su joj letele.

-Stani ovde, - rekao je, - neću da komšiluk vidi da dolazim taksijem. Ovde kad dođeš taksijem, gledaju te kao da si sleteo helikopterom. Selendra...

A ja volim predgrađa. Volim da prođem tim pustim ulicama. Tamo, bar naizgled, još uvek vlada onaj stari mir, koji je ovaj grad odavno nepovratno izgubio. Još samo ovde, onako u prolazu, deluje kao da nema žurbe i nestrpljenja. Kao da vreme stoji.

Danas je mama opet plakala. Ne volim da je vidim tužnu. Onda sam i ja tužan. Ovih dana mnogo plače. I ja plačem kada je vidim takvu. Od kada je počela ova epim…epedija…epdm… bolest ne idemo u vrtić. Mnogo mi nedostaju drugari i vaspitačica. Mama kaže da je sada najvažnije da se ostane u kući. Tata i dalje ide na posao, a mama je kod kuće sa mnom. Igramo se raznih igara da nam vrijeme brže prođe. Ponekad gledam kroz prozor i vidim čike i tete kako prolaze, a na licu imaju masku. Mama kaže da to tako mora.

Stajala je na litici. Duvao je jak vetar sa mora. Grupa ratnika je stajala iza nje, a glavnokomandujući pognute glave, pored nje, vladarke koju je obožavao. Talasi su bili veliki i zvuk njihovog udarca o zemlju ukrštao se sa grmljavinom nebeskog crnila. Ovakvu oluju niko ne pamti.

“Gospodarice…”, skoro šapatom se obrati glavnokomandujući,”Bojim se za Vas, molim Vas, poslušajte me, krenimo u palatu…”

Ćutim. Davno sam zaćutao, skoro potpuno. Onda kada je počinjao kraj početka i početak kraja plesa i urlikanja hora zaludelih. Ostalo je još malo netaknuto, ali sasvim dovoljno da se opire, buni, razmišlja, sumnja, traga... Pobegao sam, loše izabrana reč, uklonio sam sebe iz sveopšteg u sopstveno. Dosta, sasvim dovoljno, previše...druge i sebe progonio sam pogledom, izgledom, rečima, umorio sam svet izvan i svet u sebi...Nestao je svet, gumicom izbrisan, u dečjoj ljutnji. Histerija, glasovi praskaju po utočištu.

Zаbаvlјаli smо sе tеk dvаdеsеtаk dаnа, аli dоbrо nаm је išlо. Оsеćаli smо kао dа smо zајеdnо mеsеcimа. Kаpirаli smо sе, pоdržаvаli, upоtpunjаvаli. Vеć pоslе dvа - tri dаnа је prеšlа dа živi kоd mеnе. Lоvа nаm niје bilа prоblеm. Imаli smо višе nеgо dоvоlјnо zа ludе izlаskе, fеnsi klоpu, kurtоnе sа ukusоm mаlinе. Imаli smо dоvоlјnо zа svе štо pоžеlimо. Rеnаtа је bilа supеr ribа. Оgrоmnе sisе kоје su prkоsilе grаvitаciјi, zаtеgnutо dupе, јеbоzоvnа fаcа, dugа crnа kоsа, zеlеnе оči, nоgе kао u bоginjе. Bоgоvi nisu štеdеli kаdа su је sklаpаli.

Otvorio je oči, s mukom. Soba je bila bela, zidovi, nameštaj, posteljina na krevetu, zavese i pločice na podu. Sve je to mogao da vidi sa visoko podignutog uzglavlja, ali nije mogao da se pomeri. Ruke i noge su mu pod pokrivačima bile nečim pričvršćene za krevet. Pokušao je da viče ali njegov bariton je  zvučao kao tiho piskutanje. Iznad kreveta je bila kamera i nekoliko monitora s nekim potpuno nerazumljivim grafikonima i parametrima. Očajnički je pokušavao da se seti kako je dospeo tu, ali je rupa u njegovom sećanju bila je beskonačna.

Autor Aleksandar Đukanović

Čekam satima. Vremenom sati su se pretvorili u mesece, a zatim i godine.

Smenjivala se godišnja doba. Bila sam mokra od kiša, dok je Sunce ne bi osušilo. Gledala u oblačno nebo, dok vetar ne bi rasterao oblake. Smrzavala se pod snegom, a onda bih ga istopila svojom vrelinom i željom da dočekam.

Gledala je kako sviće, izgubljena u sumaglici svojih snova. Potom je ustala, malaksala, dok  je mehanički uključivala kompjuter. Suviše je rano za ustajanje, ali san joj nije dolazio na oči. Upalila je lampu na stolu. Kompjuter je nanovo sporo otvarao.  

U hladnoj i usamljenoj sobici, osećala se tesno, izuzev što je povremeno izlazila do hodnika, sedela u dnevnoj sobi, gledala neke ljude na tv-u koji pričaju o nečemu. Izdvojen jedan glas koji prednjači u savetima, koga ne razume. Glava joj klone, spava joj se.

Pages