Kratka priča

Tad sam prvi put osetila kako srce može doslovno da raste.

Nije čuo buku, nije video svetlost vatrometa, čvrsto je zaspao, umoran, samo je zatvorio oči, zaplovio u san, dovoljno.

Nisam imao cilj pred sobom. Samo sam znao da moram da hodam, da se krećem, da budem okružen ljudima.

Budila se zemlja. Budila se i ona sa njom.

Jutro rađanja, koje se pamti u času sna.

On čoporom vlada ne fizičkom snagom, već snagom svog nezavisnog, a jakog karaktera.

“Lep je osećaj kada stvaraš, zar ne?”

Nije se sećao kada su ga doveli, koliko je godina imao, ni kako je izgledao, jer on nije spoznavao ništa.

Prvo će se pojaviti slika njegovog rođenja. Prvi pokušaji hodanja.

Drhti brada i klizi suza niz izborano, čestito lice moje sagovornice, dok mi pruža jabuku rukom koju je život uzorao.