Kratka priča

e, do kraja ima taman toliko vremena da se srce smiri, dah ujednači i nežan glas otpočne.

Probudila me tišina. Teška, lepljiva kao prezrela datula...

Bilo je čudno govoriti o sreći u njenom slučaju.

Svako svoju jesen nosi u sebi.

Onda shvatim da je pravo vrijeme da se okrenem sebi...

“Opet si tužna?”, zapita ona mene.

Није се сећао ничега, или није желео да се сећа...

Tog raspusta sneg je bio dubok, zima oštra, grad prazan.

A, dan je počeo takvim sjajem...

„Još na pragu porodičnog doma, spremajući se da konačno obavi veliko spremanje već otežalog doma, mama je, tek da upozori, sevnula očima u pravcu u kome je svom svojom težinom pritiskao ležaj, tata. Iako je jako dobro poznavao taj pogled, na trenutak je pomislio da bi mogao da odloži ono što je bilo očigledno da je već spremno da bude urađeno. Još jednom je, ovog puta snagom koja je sekla plafon, mama pogledom presekla mesto gde se nalazio tata, na pola.

- Deca su u komšiluku. Vreme je.