Kratka priča

Od tada nisam čovek nego klovn. Glumim da bih živela. Zabavljam da bih nesmetano pljačkala vaše srce i krala vam otrov iz duše.

Можда је то био сан? Да, извесно је, јер је понирао у њега без моћи да се одупре.

Mesec je bio njeno sunce, crna je bila njena boja, noć i grad bili su njen život.

Sa ubacivanjem novca u prosjački šešir ubacuje se i nada, a vrsta nade zavisi od dobročinitelja. Neko se nada da je sa milostinjom kupio naklonost od sudbine, neko se nada da će prosjak upotrebiti novac za hranu, a ne za piće, a neko se nada da mu više, bar tog dana, neće dosađivati prosjaci, odnosno da je sa tom milostinjom platio svoj unutrašnji mir.

Prizor je bio svečano veličanstven i činilo joj se da je satima posmatrala, neprimetno, igru svetlosti i tela koji su se njihali u istom pravcu i smeru i istom dinamikom kako su se talasi kroz brod kretali.

Osmeh jarko crvenih usana otkrio je lepe bele zube i dao neverovatnu vedrinu celom licu. Čak su joj se i oči smejale. A oči! Plavozelene, jasnog pogleda, gledaju pravo u mene.

Ključ od stana ubacio je u poštansko sanduče i spustio se liftom do podzemne garaže, ušao u kola, ubacivši kofer na zadnje sedište. Nije skinuo rukavice sve dok nije parkirao auto na napuštenom parkingu blizu aerodroma.

Mi odavno znamo da smo mi ono što smo unutra, u srcu, ne izvan tela, nego u njemu. Zato je nevažno gde smo dok god imamo jedni druge i nas same.

Večitima,hvala na inspiraciji...

Osmehom i nevažnom pričom zahvali neznancu za veliku uslugu.