Kratka priča

Sedela je i pušila, ćutala je, a lomila se, raspadala se i pono sastavljala. Sa svakim izdisajem nestajala, a sa svakim udisajem ponovo nastajala. Kada je cigareta dogorela, ponovo se uspravila, a u očima joj se rasplamsala ona životna vatra koja gori samo u onima koji su zaista živeli.

Prvo sam bila ljuta. Mislila sam i naglas govorila da ću ga istući kada ga nađem, a onda sam se prelomila... "Gospode, Bože, pomozi mi!" prvo sam govorila u sebi, onda šaputala i na kraju glasno govorila.

Čekala ga je... Gledala kroz prozor, kuvala dve kafe, spremala ručak za dvoje. „Nema ga na spisku poginulih“. Nikad te reči nisu oprestale da odjekuju u njoj, kao ni vera da če se pojaviti, iznenada...

Zajedno spavali i zajedno se budili. S jeseni bi mahali odlazećim pticama i čvrsto obećavali da će im čuvati domove dok se ne vrate, a s proleća nestrpljivo čekali prijatelje da pojave na horizontu. Pa ipak...

„Da li tako miriše neuspeh? Razočaranje? Gubitak?“ pitala se, a tako se i osećala. Bila je svesna da drhti i gubi kontrolu nad svojim telom, ali ne i pokreta koji je napravila dok je sa druge strane dolazio Željkov pospan glas: „Halo, Ivona, šta se dešava?“

Odbio si da se rodiš u godini nesreće, u znaku očaja. Da budeš telo za dušu nekog mučenika koji je ostao zatrpan u jednoj od mnogobrojnih ruševina. Da budeš most između nemila i nedraga.

Jutro je dočekalo potpuno spremnu. Još sinoć je spremila šta će obući, boju očiju koja će joj se složiti uz košulju i precizno odmerila debljinu kože koju će poneti sa sobom. Raspoloženje joj je bilo na vrhuncu i to joj je bio znak da će se ovaj dan završiti sa uspešno ostvarenim ciljevima. Toliko pažnje je pridavala organizaciji i gotovo hiruški odmerenim minutima za svaku aktivnost posebno, da je bilo nemoguće da se scenario ne odigra baš tako kako je zamišljen.

"E privilegije sam imao, imam ih i sad i to tri. Zovu se Srđan, Dušan i Lazar, jer sine moj, najveća životna privilegija je kad stvoriš biće koje će biti produžetak tvog života."

Krenuo je rukom da je dodirne, da je prodrma iz tankog sna u koji je utonula. Stavio je svoj široki dlan na njenu krhku mišku i trgnuo se, na ruci mu je ostao prah, a na njenoj koži tamna mrlja tamo gdje su se dodirnuli.

Poslednji sati te subote šepali su niz ulicu kao gladni, ničiji psi. Ostaci zimske vojske u povlačenju, otarasivši se ranjenika i nepotrebnog ratnog plena, bežali su bezglavo preko planine, gonjeni toplim, južnim vetrom i mirisom prvih šafranika u baštama.