Kratka priča

Krenuo je rukom da je dodirne, da je prodrma iz tankog sna u koji je utonula. Stavio je svoj široki dlan na njenu krhku mišku i trgnuo se, na ruci mu je ostao prah, a na njenoj koži tamna mrlja tamo gdje su se dodirnuli.

Poslednji sati te subote šepali su niz ulicu kao gladni, ničiji psi. Ostaci zimske vojske u povlačenju, otarasivši se ranjenika i nepotrebnog ratnog plena, bežali su bezglavo preko planine, gonjeni toplim, južnim vetrom i mirisom prvih šafranika u baštama.

Nisu pričali o običnim stvarima, interesovanjima, muzici, knjigama...ne, pričali su o oblacima, o bogu, o duhovima koji su živeli na zemlji zajedno sa ljudima, a da ljudi to nisu ni znali. Voleli su iste stvari, verovali su istim pričama, disali u istom ritmu i ćutali u isti glas.

Među njima bilo je i snokradica, onih koji nisu željeli da plate, ali bi se lako okoristili tuđom nepažnjom ili neznanjem.

“Nemoj, sine, kumim te Bogom! Tako ti očevog imena i groba, smiri se!”

Točila se njena duša kao med. Polako, uvijajući se sporo kao zmija taložila se na njegovim rukama. Otvrdla od ožiljaka, ogrubela koža dlanova brižno je sakupljala njenu blagodat. Kao leptirova krila oko pupoljka.

Da bi došli do „lepote života“, koriste se proverenim, dobro napamet naučenim pričama: u brakovima ili vezama nisu zadovoljni, jer „njoj“ uvek nešto fali, sve je to rutina, nije raspoložena za seks, on je ne voli više...a ti si tako lepa, pametna, tako mi prijaš, imaš divne oči, usta...sva si poželjna!

Iako nikada nije ostavio nedovršeni posao, iako su u radnji svi satovi uredno radili, vreme u ovoj radnji kao da je stalo. I to je imalo svoju draž. Kod ljudi je ona budila nostalgiju za nekim davnim, srećnim vremenima, pa su rado posećivali ovu radnju.

Rekao je, doći će i ostati bar nedelju dana. Isto to je rekao i pre godinu dana, pa nije došao. Samo se javio jednom razglednicom iz Rusije da je Vera otišla i odvela decu sa sobom.

Dišem i volim. Pišem ti sada i volim. Treperim. Drhtim. I sve radim zbog tebe. Jedne. Jedine. I moje.