Kratka priča

Ležao je na onoj livadi gde je prestao da postoji i postao neko drugi. Glava mu je počivala na njenom krilu. Nije gledao zvezde, gledao je svu tugu vasione u jednoj suzi koja joj kliznu niz obraz.

Ne znaš ti mila moja kako boli pokisla ulica, a kiša i ne pada. Nakvasile je tvoje oči.

Mješečev sjaj mu je zlatio krzno milujući ga dugo i prelivajući milovanja od leđa ka repu, pa do šapa kako se kretao malom stazicom ka šumi.

Gledaš svet tim prelepim, unutrašnjim očima, a to je dar. Povređivaće te drugi, gaziće te slabiji, ali ne daj se, budi to što jesi, najnežnija umetnička duša koju sam do sada sreo.

Licem starice ispred njegovih vrata se u trenutku razlio neobično blistav i vedar osmeh i poznate crte su se namah preobrazile u visoke jagodice zagonetne brinete koju je odnedavno sretao na stepeništu.

Kada je najzad nastavila, taman se spremao da je prekine, ali je odustao, jer je poznavao majku, a poenta se krila u mesu koje njene reči još nisu zagrizle.

Umesto epiloga

Iz pohabane, braon vitrine izvukao je staklenu flašu sa jeftinom brljom i nasuo sebi jednu čašicu. Čep na bocu nije vratio. Dečaci znaju da će nakon toga uslediti još sipanja, a da će nakon toga najverovatnije uslediti batine.

Lepi su. Nekako večeras lepši nego inače. I veliki su. Veći nego juče. Omalele im klupe valjda, pa je vreme da nova uporišta pronađu, a ni ne znaju još koliko će puta poželeti da su ponovo mali.

Kako ti je u njenim rukama dok provlači prste kroz tvoju kosu, tone li u tvoje poglede onako kao što sam ja tonula? Lijepe li se dlanovi tvoji o njene obrise, kao što su ruke tvoje gasnule na kukovima mojim?