Kratka priča

Naredna tri dana je proveo u prostorijama koje su mirisale na ljubav. Sestre su se udale, ali su još tog popodneva došle, svaka sa svojim mališanom i ostale sve dok nije pošao nazad.

Hvala Xe. Hvala što postojiš.

“Nemoj da se praviš luda Jadranka! Došlo je vreme da umreš!”reče nasmejano lice prelepe Aristid.

Tog jutra majka je ustala prva, hodala je gore-dole po obodima bašte kao da će svojim nervoznim koracima osušiti glavice bele rade koje su se preko noći otvorile na travnjaku.

U stanu je uvek bio go i kada bi neko došao, obično na kratko, oblačio je bade mantil ili kraći i tanji kućni ogrtač. Nije ga zakopčavao niti vezivao. Nije imao nikakav kompleks, čak se prijatnije osećao go nego obučen, a začuđene poglede, jednostavno nije primećivao.

Deca su u njenom rastrojstvu pronašli zabavu, pa im je kao ispit za hrabrost služila ova bolesna žena. Neko od mališana bi morao da joj priđe i da je nazove nekim pogrdnim imenom, a ona bi tada urlala i jurila novonastalog junošu u telu deteta.

Pevala je o ljubavi u vetar, u vacuum između njega i svetlosti. Pesmom je pravila most od suza i sunca, pesmom mu je pokazivala put nazad...

Dažd je sa sebe spustio koprenu magle i već u sledećem trenutku Vučina je bio u svom obličju, a gospodar daleko na suprotnoj strani šume, na svom tronu.

Anđeo je i dalje lebdeo iznad njega. Jednog momenta mu je prišao bliže i čvrsto ga zagrlio snagom anđeoskog božanstva. Bio je to poslednji napor da ga sačuva u životu.

„Kad sam ponavljao roditelji nisu imali kud nego da me daju na ono što volim, a to je mehanika. Onda se nekako sve samo namestilo. Završio sam s odličnim. Deda preskočio ćaleta i direktno mi prepisao plac pored druma. Tast mi pomogo da sagradim radionicu. Poso se razvio.“