Kratka priča

Prekrstila je ruke na grudima, naslikana u vremenu kao dogovorena sa nekim, ko zna kim, da zauvek bude zagledana u beskraj...

„Beži, gos`n oficir“ rekao mu je. „Skloni se, i ti će najebeš“.

Ne mogu te ubedjivati, moj dragi sapatniče i saputniče, kako ništa osim treptaja u nama ne postoji. Nemam prava na to.

Metohijsko nebo je bilo isto. Opijajuće! Kroz plavo, spušteno nebo probijali su se snežni vrhovi Prokletija.

Roditelji pokojne Jane Janković, koja je dana tog i tog, preminula na operacionom stolu sale za hitnu medicinsku pomoć, a pod dirigentskom palicom prisutnog Marka Markovića...

“Umro si i ponovo se rađaš. Ne znaš šta si bio ni šta ćeš biti.”

Bogatstvo roditelja počelo je da se topi, a navika ka lagodnom životu i trošenju unosila je nemir pod kožu...

Kada sam joj prvi put skuvao kafu, prvi put sam je i poljubio.

Predano, zamišljeno, odgovorno.

Gledala sam je sa osmehom. Ona mene ni za trenutak ne pogleda.