Kratka priča

Magla se uveliko digla, dan je dolazio sigurnim znacima, budile su se obale, psi su počeli da laju, a sa obeju obala dopirali su ljudski glasovi.

Sve se stapalo u obilje boja i života. Sve ja nastavljalo ciklus neporemećen od stvaranja.

Poslao ga je da nastavi s poslom i opomenuo. Posle nekoliko dana, uverio se da je ovaj radnik brži i da je zaista bilo tako kako je rekao.

Znao je da taj dan mora doći. Vojin je od svoje dvanaeste godine na ulici. Roditelji su ga ostavili pred vratima doma još kao bebu i kako je kasnije saznao, otišli da putuju svetom, što im je oduvek bio san. Njegov san još nisu stigli da odsanjaju, pa nisu ni mogli da se bave njime. Dva puta je bežao iz doma i na kraju su digli ruke od toga da ga vrate. Saga o uličnom životu mladog, a veoma inteligentnog deteta, priča je sama za sebe. Ono što će se kasnije destiti, daće ključni pečat čitavom njegovom životu.

Greh, oproštaj, kajanje, saosećanje, savest, altruizam, itd...u širim razmerama, sve to odavno više ništa ne znači!

Jasno se sećam jednih, jutarnjih ljubavnika koji su jednog maglovitog jutra, dok su sa grana padale kapljice, sedeli na vlažnoj klupi zagrljeni, bicikle su prislonili uz drvo.

Padoh na kolena pred Bogom! Molim Te, sad, sad mi daj krila, sad mi priznaj da sam anđeo i da imam moć, oslobodi me svih glupih zabluda, sumnji i straha od svega u životu!

Totalitarizmom? Diktaturom? Fašizmom? Koliko god zlo zvučalo ovo pomenuto, čini se zdravijim od kapitalističko-neoliberalne bolesti što i dalje truje, ubija i pustoši pod izgovorom i pojmom „demokratija"...

Sve se vraća na svoj početak. Živi pokušavaju da izađu na onu stranu života, mrtve on podseća na ovaj.

Ustade s klupice, opra ruke na grobljanskoj česmi, obrisa je pripremljenom maramicom. Crvendać je još uvek pevao.