Kratka priča

Padoh na kolena pred Bogom! Molim Te, sad, sad mi daj krila, sad mi priznaj da sam anđeo i da imam moć, oslobodi me svih glupih zabluda, sumnji i straha od svega u životu!

Totalitarizmom? Diktaturom? Fašizmom? Koliko god zlo zvučalo ovo pomenuto, čini se zdravijim od kapitalističko-neoliberalne bolesti što i dalje truje, ubija i pustoši pod izgovorom i pojmom „demokratija"...

Sve se vraća na svoj početak. Živi pokušavaju da izađu na onu stranu života, mrtve on podseća na ovaj.

Ustade s klupice, opra ruke na grobljanskoj česmi, obrisa je pripremljenom maramicom. Crvendać je još uvek pevao.

U ogledalu videla je jadnu devojčicu, raščupanu od udaraca, slomljenu uvredama, ružnu, uplakanu, samu, bespomoćnu. Mrzela je tu devojčicu.

I videla je, videla je, lepo je videla kako odlazi, kako se gasi, kako oči gube životni sjaj i na njih se navlači neka tanka mat senka i udaljava pogled od nje...

U našoj kući, emocije se nisu pokazivale, elegantno su se gurale pod tepih podrazumevanja! A Ljubav, ljubav ne treba da se podrazumeva, naslućuje, već da se daje i prima!

Danas imamo džog-kola i nanotehnologije, na hadž idemo zrakomlatima koje goni potisna snaga motora.

Daviš se nešto sa nekim ljudima, ceo život osta da se preganjaš sa njihovim sujetama, egom i kompleksima.

Slava Otomana tada je već obuhvatala ceo svet, što je sin Piri Reisa potvrdio obišavši ga u svojoj ekspediciji od Maroka do Omana.